Pobaulj/Minimalna izdanja, 2011

Elitističko kakvo jeste, polje dark/goth muzike predominantno je određeno potragom za mogućim odgovorima na elementarno pitanje duhovne higijene. Naglasak je na pojedincu, otuđenom od okoline, visokih estetskih standarda koji već sami po sebi inkliniraju ka prijatno mračnjikavoj atmosferi. Baš takvi sadržaji očekuju slušaoca na promo prethodnici za drugi album jagodinsko-kragujevačke grupe Kantillen Ante Portas.

Ovaj duet izrastao je na pepelu Slovenske Nekropole, šumadijske perjanice tamnovitijeg zvuka tokom prethodne decenije, koju svaki upućeniji par ušiju slavi kao vrhunac kontrakulturnih aktivnosti, posebno u poređenju sa većinom onoga što imamo u ponudi danas. Već ova odluka o nastavljanju sviračkih aktivnosti sama za sebe govori o istrajnosti članova grupe, dobrano zagazlih u četvrtu deceniju života. A muzika kao potreba je uvek bio legitiman potkulturni stvaralački kredo.

Vrkolak, rani je mrak (zaista ne znam šta označava ovo prvo u naslovu albuma) je teaser za drugi album grupe, i na njemu se našlo 13 kompozicija od ukupno 37 koliko će se naći na ovom izdanju. Muzički, KAP je teško smestiti u jedan određeni (pod)pretinac: čuju se u smeši i Cure i Joy Division i Sisters of Mercy, kao glavni sastojci muzičke dijete individua zakamufliranih u odeću crne boje, ali ovde pre govorimo o inspiraciji nego o podražavanju, što nije posebno iznenađenje imajući u vidu svirački staž članova grupe. Na ovu zvučnu sliku dodajte i dašak slovenske duhovnosti poznate sa (ranih) ploča skopskih legendi Mizar i često pretencioznih kulturoloških referenci čime su obrisi muzičke lične karte ovog benda ekspresno gotovi.

Šumadinci se nesumnjivo snalaze u zidanju i poigravanju sa aranžmanskim strukturama, ali je produkcija rak-rana pesama koje su nam ponuđene na ovoj trpezi. Prvo, zvuk gitare. Stariji čitaoci se sigurno sećaju hrpe izdanja koja su snimana u studiju Češnjak u Malim Pčelicama kraj Kragujevca. Gazda tog studija (bio) je legendarni Vuja (KBO!, Zvoncekova Bilježnica, Trula Koalicija...), a sve te snimke krasio je identičan, ne baš atraktivan zvuk gitare. E sad, nemam informaciju da li su KAN snimali ovaj album tamo, ali je gitara prilično monotono snimljena – njen zvuk je vazda isti. Na tu zamerku, dodajte i uvek identičan, tupo-suvi zvuk ritam mašine i pretežno ujednačeno (u smislu monolitnosti), duboko pevanje tek u dve pesme presečeno gostovanjem drugih glasova. S druge strane, svetla tačka su mestimični synth ornamenti, koji daju prezentovanim pesmama na šarolikosti i uzbuđenju, a i introspektivni tekstovi pesama prolaze test.

U svođenju računa, stižemo do spoznaje da je KAP solidan žanrovski bend, pogotovo u domaćim okvirima, ali ipak ostaje žal zbog propuštanja prilike za transcendiranjem korena pošto potencijal grupe za takvu avanturu nije upitan. Po čuvenju kompletnog albuma gargantuanskih proporcija biće jasno da li Šumadinci imaju u sebi nerv nepredvidivosti ili u bezbrojnim stilskim vežbama zadovoljavaju svoje sviračke potrebe.

maare