U svojoj knjizi „Sve što znam o krimićima“, proslavljeni vukovarski akademik Pavao Pavličić razvija zanimljivu teoriju koja, na svoj način, stoji nasuprot današnjoj divinizaciji SFRJ perioda, a bavi se odgovorom na pitanje zbog čega ovaj književni žanr nije našao plodno tlo na ovim prostorima. Lice poznato fanovima Kviskoteke tvrdi da je za krimić nužno ogrešenje o normu, kroz formu zločina, za šta, kako tvrdi ovaj autor, nekadašnja Jugoslavija nije najsrećnije mesto – jer je u njoj nasilje pre norma nego ogrešenje o istu.

Drugi literarni porod Predraga Jovanovića (Bijeljina, 1961), koji se od juna ove godine može naći na sve ređim knjižarskim i bibliotečkim policama, svojim svekupnim kvalitetom lagano pobija malo pre izrečenu akademsku tezu. Istini za volju, Pavličić razvija i jedan drugi kalup u koji se „Kraj sezone“ optimistički može smestiti – njegova druga teza glasi da kriminalni žanr po sebi deli sudbinu građanskih društava – tamo gde ona egzistiraju, tamo se pišu i čitaju krimići!

U osnovi svoje strukture, „Kraj sezone“ je čendlerovski, hard-boiled krimić. U njemu se prate dogodovštine ex-pandura, sada detektiva Ozrena Lukovića koji poslom odlazi iz Beograda u Tivat, kako bi rešio misteriju nestanka jednog mladog prestoničkog para. Po principu „Ispod Mire sto đavola mire“, dolaskom u zemlju rujne majske zore (u samom romanu tada još uvek u sklopu zajedničke države; sredstvo plaćanja je mitska nemačka marka), ekspert za krvne delikte „Oza“ se, naoružan urođenim pandurskim instinktom, ponekim starim prijateljstvom i nezaobilaznim pištoljem marke CZ 99, nađe u vrtlogu paradržavno-mafijaških poslova, psiho-patoloških karaktera i neizostavnih susreta romantične prirode, koje Jovanović majstorskim finesama uspeva da sačuva od banalne vulgarnosti.

Stoga, iako je „Kraj sezone“ pre svega krimić, Jovanović čini preovlađujuće uspešan napor da svoje književno zdanje poboljša etažama trilera, horora i komedije. Ovaj poslednje pomenuti sastojak Jovanovićeve azbučne đakonije je i najukusniji - autorov magacin tzv. one-linera je krcat, tako da istih ima zapanjuće mnogo po kvadratnom santimu teksta, i ni za jedan se ne može reći da je bajat, što je hronična rak-rana recentne srpske komike. Razvijajući dalje ovaj rukavac, stiže se do zaključka da je svežina Jovanovićevog rukopisa najveći adut ove knjige, i on se ogleda kako kroz umešno vođenje zamršene & komplikovane radnje (na šta se i sam autor samoironično osvrće opaskom jednog od svojih junaka: „Da sam sve ovo što nam se desilo gledao u nekom holivudskom filmu, rekao bih – ala ga presraše!“), tako i kroz majstorsko građenje čitave plejade živih, sinematičnih likova, kroz čije se karaktere prelamaju zeniti i nadiri ovog podneblja.

Kako to obično biva sa (uspelim) krimićima, „Kraj sezone“ je delo koje se čita u jednom dahu, a stepenom proizvedenog čitalačkog plaisira bez ikakve muke može da izađe na crtu svetskim velikanima ovog žanra. Tek ponekad, autorova ruka se zaigra više nego što je neophodno, u cilju suvišnog prolongiranja napetosti, a druga i poslednja zamerka ide na račun pojedinih akcionih scena koje su mogle biti i spektakularnije. Sve ostalo u vezi sa „Krajem sezone“ je čista hvala: nalik Ćirićevom „Hobu“ ili Stojiljkovićevom „Konstantinovom raskršću“, Jovanović potpisuje potentan predložak za filmovanu igranu formu, nepretenciozno obogaćujući pop-kulturni korpus domaće proze.
maare