Na naše književno nebo odavno se smestila jedna treperava zvezda zvana Sanja Domazet. Na sebe je skrenula pažnju dramom „Punjene tikvice” (1996), nakon snimanja istoimenog filma uspeh je potvrdila dramom „Krila od olova” (2004), a iste godine predstavljala je našu zemlju na radiofonskom festivali Prix Italia dramom „Nar”.
Prošle godine darivala nas je zbirkom eseja Senke u ljupkom Evolutinom izdanju. Šarolikost tema pogoduje kako dnevnim novimana za koje piše (Politika i Danas), tako i zbirci koja je pred nama. Ako se umorite od lepršavog leta leptira kojim je Sanja Domazet fascinirana, ako vam se zavrti u glavi od visine i beline oblaka kojima voli da brodi, ako vas zamore Borhesove, Pasternakove ili Andrićeve misli, razvedriće vas Bela Hamvaš kojem se Sanja uvek rado vraća, razgaliće vas Cvetajeva i Crnjanski koje uvek tako rado spominje, razbudiće vas koraci u zaboravljenoj ulici, osmeh prolaznika ili cvrkut ptica kojih se tako rado seća.
Zajedno sa autorkom snevamo, dremamo u senkama ogledala i oblaka - bez mogućnosti da započetu misao ispratimo do kraja, bez mogućnosti da započetu temu dosanjamo do kraja. Ali, da li uopšte treba sanjati do kraja? Zar je život linearan? Zar život nije preplet snova i žudnji, ispisanih listova i naslikanih lica, zar nije život buran i nestalan, konfuzan i nedorečen, tajnovit i maglovit, san i sen, ljubav i čežnja, patnja i radost, ukradeni trenutak i zamrznuto sećanje, poput Senki?
Šteta što neke od misli, što neke od slika koje su se našle u ovoj zbirci eseja Sanja Domazet nije pretvorila u priče, ili još bolje romane. Kakva bi to tek avantura bila, kakva bi to poezija bila!
Tamara Lujak