Dragan Kresoja

Dragan Kresoja rođen je 23. marta 1946. u Beogradu. Iako je uradio za svog života svega šest samostalnih dugometražnih igranih filmova, Kresoja je ostavio neizbrisiv trag u domaćoj kinematografiji jer je svako njegovo delo značajno na svoj način.

Kresoja je svoju kinematografsku karijeru započeo početkom šezdesetih godina prošlog veka u Kino klubu Beograd kao i mnogi tadašnji reditelji. Pošto je sa svojim prvim filmom ''Dosada'' iz 1964. koji je snimio na 8 mm filmskoj traci obišao mnoge festivale i dobio mnoge nagrade, stekao je pravo da snimi film na 16 mm traci, te su tako 1966. nastali ''Hepening'' i ''Žena je žena''.

1967. bio je asisten režije u tri dugometražna filma: ''Pošalji čoveka u pola dva'', ''Deca vojvode Šmita'' i ''Praznik''.

Kao asistent reditelja Veljka Bulajića radio je i na ostvarenju ''Bitka na Neretvi'' iz 1969, a onda je nastavio kao pomoćnik režije na mnogobrojnim filmovima. Neki od najznačajnijih su: ''Specijalno vaspitanje'' iz 1977, ''Kvar'' iz 1978, ''Variola vera'' iz 1982, ''Tajvanska kanasta'' iz 1985. i ''Dom za vešanje'' iz 1988.

Dakle, iako je 1983. samostalno izrežirao svoj prvenac ''Još ovaj put'' Kresoja je nastavio da bude asistent jer je tako sticao ogromno iskustvo i u kontinuitetu nastavljao svoj rad, a uz to treba dodati i da je mnoge projekte spasio od sopstvene propasti.

Sledeći njegov dugometražni igrani film bio je ''Kraj rata'' iz 1984, a zatim je režirao ''Oktoberfest'' 1987, ''Original falsifikata'' 1991, ''Pun mesec nad Beogradom'' 1993. i ''Tamna je noć'' 1995.

Kao što su svi veliki i značajni reditelji imali jedinstven i sebi svojstven umetnički pečat i Kresoja je imao svoj originalan rukopis po kome se lako može prepoznati. Svi njegovi filmovi su mračne priče iz života običnih ljudi, izuzev filma ''Pun mesec nad Beogradom'' koji pripada horor žanru ali bez obzira na to i u njemu prepoznajemo Kresojin prepoznatljiv trag iz predhodnih filmova. Pre svega, u svojim ostvarenjima govorio je o porodici ali na svoj način, o odnosu mlađe i starije generacije, o nesrećnoj i neuzvraćenoj ljubavi, o iluzijama, o mladima koji ne mogu da nađu sebe u svetu odraslih, o ratu ali ne kao mnogi drugi naši reditelji čiji su ratni filmovi stilski ličili jedni na druge... I pored svega toga ne treba nikako izostaviti činjenicu da je Kresoja imao prepoznatljivu i jedinstvenu fotografiju. Niko u svetu a ni kod nas nije imao takav način bojenja filma. Tom svojom neobičnom fotografijom proizvodio je melanholiju koja kao da je proizašla iz turobne atmosfere njegovih glavnih likova koji su uglavnom svi u ozbiljnim problemima i veoma često završavaju tragično ili kao gubitnici. Zanimljivo je da njegov poslednji igrani film, i pored sumorne i strašne atmosfere koja traje gotovo tokom celog filma, ironično poseduje sretan kraj.

Možda bi najtačnija definicija bila, kada pričamo uopšteno o poslednjim sekvencama njegovih filmova jer su svi veoma slični po atmosferi, da nismo načisto da li je određeni glavni lik sasvim propao ili da li je barem delimično izašao iz problema. Uvek postoji neka nada ali opet, sa druge strane, depresivni ambijent filma upravo nas tera da pomislimo suprotno. Zbog toga, gotovo uvek smo u nedoumici ali atmosfera nas opije i to možda i nije važno. Može se tako reći da je Kresoja bio majstor u dočaravanju depresivnih i melanholičnih stanja. On je govorio o realnom životu bez ulepšavanja ali je to sve znao da začini svojim posebnim tonom. Taj ton bio je samo njegov i taj ton više niko ne može da dočara. Takav način komponovanja ne može se naučiti jer je za tako nešto bio sposoban samo neko ko je rođen da tako nešto i realizuje, a Dragan je bio za to stvoren jer je bio predodređen da radi to što je uradio.

Februara 1996. Kresoja je režirao predivan dokumentarac ''To je bilo to'' o legendarnom glumcu Stevi Žigonu, a snimajući prve kadrove za film ''Suton nad Beogradom'' 6. novembra 1996. reditelj je u helikopterskoj nesreći na ušću Save u Dunav poginuo zajedno sa svojim sinom kamermanom Milošem Stefanom. Njihova tela pronađena su i izvučena iz vode 7. novembra 1996.

Dragan Kresoja i njegov sin su nažalost imali sličnu sudbinu kao mnogobrojni tragični likovi iz Draganovih filmova.