Aleksandar Marković, Mrve pod kožom, str. 130, Tardis, Beograd, 2009.
Još je jedna izdavačka kuća na našim prostorima shvatila svoj posao više nego ozbiljno. Tardis je od osnivanja 2007. godine objavio naslove poput: Otisak zveri u pepelu (Boban Knežević), Filmovi (Ilija Bakić), Malteški šišmiš (Ljubomir Damnjanović), Oko za drugi svet (Radmilo Anđelković), Kraljevi (Zoran Jakšić)…
Među njima našla se i zbirka kratkih priča Aleksandra Markovića Mrve pod kožom, autora koji je javnosti poznatiji kao prevodilac (Anno Drakula, Grof Nula, Virtuelna svetlost) nego kao pisac, možda i zbog činjenice da mu je ovo, posle dugogodišnjeg književnog rada, prva samostalna zbirka.
Nije slučajno da zbirku otvara (i korice knjige krasi) jedna od autorovih najpoznatijih priča Avanture Belog Nosoroga: Ekstazi, pisana u stilu Nila Gejmana i začinjena zdravim humorom, svojstvenim Aleksandru Markoviću. Ne možete da se otrgnete utisku da dok čitate priču razgovarate sa autorom.
Takve su sve njegove priče: usisavaju vas bez pitanja, bez pripreme. Upadate u životni vrtlog, jurite i izgarate zajedno sa junacima, da bi vas samo nekoliko stranica kasnije priča izbacila na sigurno, sažvakanog, izmoždenog, iznurenog borbom, strahovima i strepnjama.

Nesumnjivo će vam se svaki od likova smeštenih međ korice ove zbirke duboko urezati u sećanje. Nosićete ih još dugo pod kožom (poput mrvica?), žuljaće vas i bosti na svakom koraku, neće vam davati mira sve dok se ne prihvatite ponovnog čitanja.
Tek tad možete da se opustite, jer ćete polagano, svojevoljno, uploviti u svet duhova i zombija, robota i čudovišta, propalih snova i izgubljenih ljubavi. Svaka nova priča vodiće vas u novi svet, svaka nova rečenica će, poput uskih, mračnih hodnika, otkrivati na kraju puta baš ono što od nje i očekujete: jezu, strah, užas.
Kao retko koji pisac kod nas Aleksandar Marković voli da se poigrava sa stilom. U stanju je da mesecima traži odgovarajući pristup temi, pogodan izraz, pravu rečenicu, dok godinama pušta priče da stoje i zru. To je možda jedan od razloga što po prvi put držimo njegovu zbirku u rukama.
Izuzetna lakoća sa kojom se poistovećuje sa odraslim, preplašenim muškarcem, ženom ili malim detetom (Susret na vrhu, Melanholija, U našoj ulici nova zgrada), jasnoća i punoća rečenica (Odsečak Zemljinog diska razmetljivo se plavi; činilo mi se da sanjam nečiji tuđ život; smisao je taj koji daje ukus svemu), lakoća izražavanja (nečujno, kao grešne misli; tišina je ušla sa njim u stan; polumračni treptaj predsoblja) i neizbežni, savremeni, humor (bio sam na posebno lošem glasu, na šta sam bio vraški ponosan; Bilo je dirljivo kako su se svi zablenuli u mene; Navalio je valjda da me rastrgne, šta li), začini su koje Aleksandar Marković najradije koristi.
Nova značenja starih stvari (Pedeset prvi način da ostavite ljubavnika), nove avanture poznatih junaka (Drvo koje jede zmajeve), novi problemi starog društva (Treći svetski rat, Izlazak Zemlje) samo su neke od tema (i izazova) sa kojima se Aleksandar Marković, više nego uspešno, uhvatio u koštac. Za kraj nam ostaje samo da parafraziramo misao poznatog pisca i aforističara Milana R. Simića (Eno sekire! Kamo je kum?): Kamo nama još priča?!
Tamara Lujak