Rade Šerbedžija - Svetska veličina

Rade Šerbedžija je rođen 27. jula 1946. u Buniću, u Hrvatskoj. Ogromnu popularnost stekao je glumeći glave uloge u nekim od najpoznatijih jugoslovenskih filmova i serija, a međunarodni uspeh stiče preko glavne role u filmu ''Pre kiše'' iz 1994. i od tada počinje da gradi ozbiljnu karijeru u inostranstvu.

Rade je danas jedan od najtraženijih i najaktivnijih glumaca na svetu, a svoju rodnu grudu nije zaboravio. Iako se zemlja u kojoj se rodio i započeo svoju plodnu karijeru više ne zove istim imenom i iako se države koje su nastale nakon raspada nepovratno osiromašene u svakom pogledu, Rade ih i dalje podjednako voli i rado dolazi u krajeve dokazujući tako da ga svetska slava nikada nije razmazila i uobrazila tj. nije dobio ''sindrom zvezde'', a zvezda u pravom smislu jeste.

Na ovim našim nesretnim prostorima vladaju predrasude da Rade u svetu glumi negativce i to uglavnom ruske mafijaše, a te fraze prosto ne stoje jer je on jedan od retkih koji može da se pohvali da je iza sebe ostavio široku lepezu različitih likova i u inostranoj produkciji. Pored toga oprobao se u i svim mogućim žanrovima. Radio je i uloge u filmovima koje ne voli jer smatra da su samo obični komercijalni produkti koji nemaju umetničku vrednost, što i jeste tako ali to dokazuje da je Rade, između ostalog, pravi glumac zanatlija koji svoj posao odrađuje profesionalno i što je najvažnije zna da proceni šta je kvalitet a šta ne i ne libi se da kaže direktno i iskreno o filmu u kome je glumio. Većina glumaca, to ili ne želi ili ne bi da se zamera moćnoj industriji koja uništava kvalitet filmskih dela.

Bitno je napomenuti i da Rade uvek voli da kaže kako je samo u Jugoslaviji mogao da glumi u ostvarenjima koja su zaista umetnički vredna, te da takvu slobodu izražavanja i takve kvalitete ne može postići u inostranstvu, između ostalog, i zbog mnogobrojnih kompromisa sa kojima se filmadžije sreću na putu do realizacije filma.

Iako bi mogao samo da radi sa najvećim imenima iz svetske produkcije, Rade se ipak i dalje pojavljuje u ostvarenjima koja se snimaju u državama bivše SFRJ, što je još jedan dokaz da je ostao veran svojim korenima do danas.

Njega čini posebno velikim i to što oduvek, pa i sada kada uživa veliku planetarnu slavu, deluje potpuno nepretenciozno. Boem sa svojim šeširom i dugom neurednom kosom ne mari za takozvani glamur koji zapravo objektivno i ne postoji. Rade je realan čovek koji želi da pokaže da je život jednostavan i tako ga i živi. Distanciran od lažnog sveta, on deluje kao čovek koji uživa u svakom trenutku svog života, a ono što ga čini neobičnim je to, što je on sve vreme savršeno običan.

Svoj prvi film snimio je 1967. u režiji Krste Papića. Film se zvao ''Iluzija'' i u tom ostvarenju je imao malu epizodnu rolu. Glumio je mladića Zorana koji dolazi u sukob sa Brankom koga glumi Vanja Drah. Sukob se završava tako što Zoran puca iz pištolja u Branka i beži sa grupom svojih prijatelja.

Suviše grčevit i neprirodan, kako i sam govori o sebi kada spominje svoju prvu rolu, nije ostavio dojam da će u budućnosti biti tako važan glumac. Uostalom, u to vreme je bilo još puno mladih glumaca poput njega koji su za početak dobijali male role, pa i onih koji su puno obećavali i odmah dobijali glavne uloge, a život ih je kasnije odveo u anonimnost i zaborav, ali Rade je uspeo da se izbori i stvori ime, bez obzira što se na početku karijere nije izdvajao od plejade prosečnih mladih glumaca za koje niko nije mogao garantovati da će napraviti velike karijere.

Ipak, nove uloge u filmovima i TV dramama su se nizale i to mu je donelo povlašćen status na Akademiji, iako prema pravilniku i propisu snimanje filmova, radio i TV drama su bili najstrože zabranjeni ali i pored toga što su mu to profesori tolerisli jedan od njih nije i Rade gubi godinu. Profesor scenskog govora mu nije dao potpis.

1967. glumi i u filmu ''Crne ptice'' reditelja Eduarda Galića za koji je morao kosu da ofarba u crno jer se lik koga je glumio zvao Crni. Iako je film crno-beli i tadašnja Radetova tamno smeđa kosa bi bila crna na ekranu, on je ipak na kraju morao otići u frizerski salon.

Već 1968. dobija i prvu glavnu ulogu u karijeri u filmu ''Gravitacija ili fantastična mladost činovnika Borisa Horvata''.

Sedamdesete mu donose ogromnu popularnost. Glumio je u nekoliko serija koje su bile veoma gledane, a od kojih je najkvalitetnija ''U registraturi'' iz 1974. To je verovatno najbolja ljubavna serija ikada snimljena na prostorima bivših SFRJ država.

Šerbedžija je bio i ostao zaljubljenik u Živojina Pavlovića. Živojin mu je bio i ostao uzor i ideal u umetnosti. Veliki glumac je oduvek ostao ponosan na to što je na neki način bio Pavlovićev glumac.

Saradnju sa njim započeo je kada ga je Pavlović pozvao da glumi glavnu ulogu u njegovom filmu ''Crveno klasje'' iz 1970, iako nije obožavao ono što je Šerbedžija do tada radio.

U ovom filmu su svi glumci osim Radeta bili Slovenci. Šerbedžija je glumio Južeka Hedla, mladog komunističkog aktivistu koji se zaljubljuje u mladu devojku po imenu Tunika ali umesto sa njom, on stupa u seksualne odnose sa njenom navalentnom majkom Zefom, iako i dalje želi da bude sa Tunikom. Na kraju, svestan da je načinio pogrešne poteze i na privatnom i na poslovnom planu, u afektu ubija nedužnog čoveka i završava u zatvoru.

Šerbedžija je zatim nastavio saradnju sa Pavlovićem. Glavne uloge ostavio je u njegovoj TV seriji ''Pesma'' iz 1975. i filmovima ''Hajka'' iz 1976, ''Zadah tela'' iz 1983, a poslednji koji je radio sa Pavlovićem bio je ''Dezerter'' iz 1992. koji je nastao po motivima manje poznatog romana ''Večni muž'' Fjodora Dostojevskog. Radnja priče smeštena je u 1991. godini.

Rade glumi Pavleta Trusića, oficira JNA koji ima prijatelja Aleksu i sa kojim dolazi u razne sukobe jer su između ostalog delili ljubav prema istoj ženi koja je rano preminula. Pavle je zvanično bio njen muž, a dete koje je rodila i koje je Pavle odgajao, ispostaviće se da je zapravo Aleksino. Obojica žive u haosu u Beogradu, u trenutku dok se Jugoslavija rapada, a njihova ljubav je počela i završila se u Vukovaru.

U osamdesetim godinama Šerbedžija je takođe bio veoma aktivan. Neke od najvažnijih glavnih uloga koje je ostavio u toj deceniji su recimo u filmovima ''Una'' iz 1984, ''Život je lep'' iz 1985. i u dva koja su snimljena 1986. godine, a to su ''San o ruži'' i ''Večernja zvona''.

U drugoj polovini devedesetih sve više glumi u stranim filmovima a sve manje u filmovima koji se rade na prostorima bivše SFRJ. Jedan od razloga zbog čega je to tako, je činjenica da je već od 1993. živeo u Londonu. London je napustio 2002. i od tada živi u Los Anđelesu. Iako uspeva da stigne da se pojavi i u nekom filmu koji se radi na prostorima bivše domovine, njegovo odsustvo sa ovih prostora je nenadoknadiv gubitak za našu kinematografiju jer njegove uloge nisu tako česte u domaćoj produkciji kao nekada kada je živeo ovde.

Široj javnosti je poznat i njegov književni rad, kao i rad na nekoliko muzičkih albuma, od kojih je ''Ne daj se Ines'' ostao do danas neprevaziđen. Rade je ovde pokazao kako se treba recitovati poezija i postavio standarde u tom domenu, a ni sam posle toga više nije uspeo da dostigne te domete, iako je i kasnije snimao veoma zanimljive pesme.

Rade je pored svega toga režirao i pozorišne predstave, a svojevremeno je predavao glumu na Akademiji u Zagrebu kao redovni profesor i na Akademiji u Novom Sadu kao vanredni profesor.

I uvek dok slušam blistavo otpevanu pesmu ''Povratak ratnika'' u kojoj između ostalog peva: ''Ako se vratim kući jednoga dana'', nadam se da će se jednom zaista definitivno vratiti na ovim prostorima i zadovoljno uživati u plodovima svog višedecenijskog neumornog rada jer to bi, između ostalog, značilo i da su svi uzaludni i bezumni sukobi na ovim prostorima prošlost i da možemo da živimo bez kompleksa da smo manje vredni u odnosu na svet. Šerbedžija je sa ovih prostora otišao silom prilika. Iz Hrvatske je gotovo proteran jer se izjašnjavao kao Srbin, a u Srbiji su ga neki videli samo kao Hrvata, pa je on na neki način kao izgnanik otišao i uspeo u svetu, što je sve zajedno jedan veoma neobičan splet okolnosti. I zbog toga je Rade jedinstven.

Svakako ne treba zaboraviti činjenicu da je već pomenuti film ''Pre kiše'', sa kojim je Rade započeo uspešnu svetsku karijeru, režirao makedonski reditelj Milčo Mančevski, što celoj priči daje još jednu zanimljivu auru. Dakle, Rade je u filmu reditelja koji je sa prostora bivše SFRJ dobio kartu za ulazak u svetsku mašineriju.

Pitanje je da li bi se ikada odlučio da živi u inostranstvu da mu se nisu desile sve te negativnosti koje je doživeo na ovim prostorima u vreme rata. Sa jedne strane, to je dobro jer je doživeo svetsku slavu, pa možemo reći da i u nesreći ima sreće, kao što se obično i kaže kada se iz nečeg lošeg rodi nešto dobro, a sa druge strane Radeta ne možemo tako često da vidimo u domaćim filmovima. Ipak, on je još jedna veličina koja osvetljava obraz nesretnog naroda sa ovih prostora.