U potkrovlju moje zgrade su dva stana.
Jedan naspram drugog, dele usku ukrasnu terasu.
Sinoć se od komšije čuo vrisak.
Dežurao sam celu noć kraj špijunke, ali nisam video kada je izneo telo.
Nedelju dana kasnije, stan je iznajmila nova lepa i plava komšinica.
Tačno godinu dana posle prethodne.
Smeškao se ustima prepunim blistavih zuba i potapšao je po zadnjici dok su ulazili.
Zatim se okrenuo i namignuo mi.
Umakao sam od vrata.
Nemam sa čim da odem u policiju.
Kada sam ih zvao pre tri godine, nisu našli ništa, a meni su sutradan demolirana kola.
Nikada se nije pojavio niko da se raspituje.
Roditelji, momci, prijatelji... niko.
Jako je pažljiv.
Ova nova... Odmah mi se svidela.
Nisam vešt u tim stvarima, ali dao sam sve od sebe. Našla je da su moji pokušaji simpatični.
Pristala na kafu.
Mesec dana kasnije je prvi put prespavala kod mene.
Ja nisam nikad ostao kod nje.
Kroz šest meseci smo živeli zajedno.
Stan prekoputa više nije izdavan.
Samo sam kada bih izlazio imao osećaj da me neko posmatra kroz špijunku.
Znam šta misliš.
E, pa ovu nećeš dobiti.
Na godišnjicu sam u blesku munje ugledao komšijino lice prislonjeno uz moj prozor.
Pljuštalo je, pa nije čudo što se okliznuo i pao.
Mast sam sprao deterdžentom, i vratio se krevetu i toplom telu koje me je čekalo.

Pavle Zelić