HOMO HOMINI LUPUS rade još od 2003., najpre kao dvojac (Luze i Dragan) a dolaskom Mr. Bane(ta?) ustaljuju se kao trojka i kao takvi rade i dan danas. Cela priča je počela kao neobavezna, nepretenciozna i možda tu treba tražiti razlog dugog postojanja benda. Bez obzira na to što članovi HHLa sviraju u drugim bendovima (Nulla Osta, Hijos del Pueblo, idr) za ovih osam godina uspeli su da iza sebe ostave tri, ili u ovom trenutku možda čak četiri izdanja (skoro se pojavio split LP sa bendom Brivido ali nisam siguran o kom se materijalu radi, nove ili reizdane pesme). Kako bilo, priznaćete sasvim fin rezultat.
Od samog početka HHL ima jak angažovani pečat. I to je vrlo jasno od samog starta, omota, naziva albuma, pesama pa i samog benda. Muzički izraz koji ide uz ovakve teme je svakako krast/grajnd/kor. Dakle brzo, agresivno, brutalno, i pravo u facu. I upravo takav je ovaj album. Od prvog do poslednjeg tona. Kada pustite plej do kraja diska imate osećaj kao da ste u nekoj mešalici za meso (mit grajnding jel’) koja će vas tako istumbati, iscimati i na kraju ispljunuti, baš kao društvo o kome pevaju. Teme su dakle stare, puno puta ispevane, ali prosto o ovakvim stvarima treba pričati iznova i iznova. Na to nas upućuje i činjenica da se u društvu i dalje ništa ne menja (čovek je i dalje čoveku vuk). Drugačiji svet je moguć a HHL će vam dati par ideja i kako... Obratite im se na myspace.com/hhlpula.
Još nešto za kraj, HHL pevaju i na engleskom i na hrvatskom. Shvatam ja želju da se svira napolju ali pevanje na maternjem jeziku jako podržavam, jer se definitivno tako neke teme više približe slušaocima ovde.
Predrag