Izgleda da se balerine tokom karijere namuče koliko i prosečan svetac, a pri tom ne dobiju ni praznik sa svojim imenom.
Darren Aronofsky je, kako kažu, kontroverzni režiser i još jednom je pokušao da nas uveri da mu ta titula nije pripisana tek tako. Moram se složiti, recimo, da „scenu sa rukom“ iz Rekvijema za san (ko je gledao, zna o čemu pričam) nikad neću zaboraviti. Takođe, zahvalan sam mu i što je Mikija Rurka izvukao gotovo iz zaborava i pretvorio ga u Rvača. Ali, isto tako, mora se priznati da je The Wrestler , iako film na mestu, opet pomalo... suvišan?
Dobro, a šta je sa Crnim labudom?
Pa, Black Swan je kao Rvač, ali u svetu baleta. Natali Portman je balerina koja jako jako jaaako želi ulogu i belog i crnog labuda. Beli joj ide OK, ali sa crnim se muči, jer izgleda da ga nema u sebi. A onda se malo više unese u ulogu. A pri tom ima istoriju mentalnih bolesti. Nego šta.
Filmova o umetnicima koji flipnu pod pritiskom ima. Na pamet mi pada film Sjaj, a i Profesorka klavira. Oba dobra i oba različita, a nijedan nije moja šolja čaja.
A Black Swan?
Profesorka klavira sreće Stivena Kinga. Tako sam ja to negde očekivao iz najava. I naprimao sam se kako nisam odavno. Možda sam zato pomalo razočaran. Ili, malo više?
Natali Portman je sjajna, režija je kul, i snimanje iz ruke je ispalo kako treba, a i efekti (šta su već, mislim na ona krila). Ali, kao što Dejvid Memet kaže, čim se sve to hvali, znači da je scenario... pa, slab. I to nije daleko od istine. Kao i posle Rvača i sad imam utisak da Aronofsky traći talenat na prosečne scenarije. Sve ovo je mogao da uradi i neko drugi (ne tako dobro, ali da uradi) i mi bismo taj film ubrzo zaboravili. Međutim, Aronofsky je ipak dao pečat dovoljan da se film ne zaboravi. Ali, da ćemo ga pamtiti po zlu, to je već drugo pitanje.
Kao i u slučaju Rvača, ja nemam šta da zamerim onome što je u njemu, ali imao bih štošta da kažem o onome što mu nedostaje. Uroš Stojanović (Čarlston za Ognjenku) mi je u jednom četu rekao da su filmovi koji su celi dobri zapravo sebi postavili niske standarde i da vremenom naučiš da ceniš filmove koji imaju nekoliko genijalnih scena.
Da, nisu ispunili te visoke standarde, ali su barem probali.
Stiče se utisak da Aronofsky ponovo igra na sigurno, na margini, ali ne nad ponorom. Uopšte ne sumnjam da će film pokupiti oskare za glavnu žensku ulogu, režiju, fotku (i zaslužio je).
Ali, setimo se ponovo Memetovih reči.
Željko Obrenović