ДАДА: „дрвени коњић“

„ДАДА НЕ ЗНАЧИ НИШТА“ - Tристан Цара

У покушајима да се дефинише нејасност и „незначење“ ове речи, произлази и њено основно значење, а то је: одређено стање духа који у односу на сва постојећа правила и функције преферира спонтаност, а то значи и слободу.
Цара предлаже да ДАДА крене новим путем, да се не осврће на постојеће околности, премда су те околности главно правдање револта који је дадаизам доносио. Он не одустаје од жустрине којом прокламује гађење и негацију вредности, презир према институцијама.
Дадаизам се као покрет уобличио у Цириху 1916. као синтеза кубистичких, футуристичких и експресиоинистичких тенденција. То је била „уметност без папуча“ (Т. Цара) и још више антиуметност са паролом:
„Ми смо против свих принципа, уметност је апотекарски продукт за будале. Све што је бесмисленије, утолико је боље... Дада неће ништа, ништа, ништа. Он ствара нешто само зато да би публика рекла: ми не разумемо ништа, ништа, ништа. Дадаисти сами не представљају ништа,н ишта, ништа, и без сумње, они неће постићи ништа, ништа, ништа.“

Поред обрачуна са академском уметношћу, дадаисти се обрачунавају и са грађанском мизеријом и хистеријом рата. Они су за негацију свих шаблона и равни очекивања, као и против било каквог уметничког идеала, а своју уметност воде ка заоштравању кубистичких и футуристичких „трију принципа: брутализма, симултанизма и новог материјала у сликарству“.

За Тристана Цара, који је поред Хуго Бала, један од оснивача покрета, поезија је дилетантска делатност на коју имају сви право; а сликарство или пластично дело је бескорисно.

По дадаистима, свет дела није дефинисан у њему самом, него припада небројеним варијацијама гледалаца. За властитог ствараоца он је без узрока и без теорије.

„Уметност је приватна, уметник је стваран само за себе: схватљиво дело је производ журналиста... Стваралац, уметник кога хвале новине, у прилици је утврдити разумевање властитог дела: бедна постава огртача јавне корисности...“ (Т. Цара)

Дадаисти су против стереотипног у уметности, и веровали су да уметност може бити било шта и било где, као и да идеја вечности нема основу за своје постојање. Они не воде рачуна о томе шта ће им пробудити инспирацију. Често се служе шок-методом, како би произвели ефекат у публици, а своје идеје обликују кроз разне видове изражавања приближавајући, их једним видом синкретизма, кроз визуелну или аудитивну допуну вербалног.

Поред Цириха, дадаисти су деловали и у Њујорку, Берлину, Келну, Паризу, Хановеру, Прагу, као и на просторима Русије и Балканског полуострва.

Друштвени ангажман, негација ауторитета и оспоравање традиционалног у уметности, на даду и авангардне покрете надовезује посмодернистичка струјања. Некако, чини се да када неко жели да искаже своје немирење, често посегне за овим методама у којима негација и непристајање на наметнуте обрасце понашања води у један вид неочекиване креације.

Постоји један занимљив текст који анализира додирне тачке између ДАДЕ и ПАНК покрета седамдесетих година, при чему је акценат стављен на визуелне уметности. Аутор дефинише одређене премисе новог како у панку, тако и у дадаизму. Ради се о додирним тачкама које се грубо речено тичу следећег: и један и други покрет су проистекли из побуне и немирења са наметањем спутаности како у друштву, тако и у уметности; побуна је неопходна као искорак ка слободи; припадници оба покрета су били принуђени да се сналазе у одабиру средстава изражавања; уметничка дела су често настајала колажном техником или једноставним копирањем већ постојећих мотива; оба покрета улажу у моменат неочекиваног код публике која не треба да остане равнодушна...

* * *
Луј Арагон:
Сигурносна брава
Мој говор
Рука хвата врата
Врло заузет мој пријатељ врло заузет
Да се тако каже
Или
Пусти ми реч
Држим кључ
Засун с окреће попут језика
Дакле

* * *
Драган Алексић:
Дада
Умивен јасно сумња реалан човек
музички обрис стих вапненац базалт

Душа пас субјективан сам
около нечега иде све
около нечега миче крај

Пробијен виђен нећу сутон свој
окрутно крутим укрућени створ
биће чиста немогућа галерија

Без јасности јасног јасан живот.

* * *
Тристан Цара:
Како сачинити дадаистичку песму

Узмите новине.
Узмите шкаре.
Одаберите у новинама који вам се чини довољно дугачак
да од њега може достати за вашу пјесму.
Изрежите чланак.

Затим пажљиво изрежите све ријечи које творе
тај чланак и одложите их у врећу.
Радите помно.
Затим поређајте изреске једне покрај других
по реду како су напуштале врећу.
Препишите пажљиво
личити ће на пјесму.
И ето, ви сте "бескрајно оригиналан писац
дражесне осјетљивости, кога још није захватила простота".

(Из Антологије дадаистичке поезије, Нови Сад, 1985.)

tekst preuzet sa http://fragmentarije.blogspot.com