Izvještaj sam započeo pojedinim problemima zbog kojih je svirka započela sa dva ipo sata zakašnjenja. Ali zašto pisati o nebitnim stvarima? NILE su došli, doputovao sam da pogledam NILE i sve ostalo je potpuno nebitno. Ne treba tražiti dlaku u jajetu. Od najavljenih pet, svirala su samo dva benda i prvi, Melechesh, biću jako subjektivan i izvinite me radi toga, me nije pretjerano interesovao i samo sam ih ovlaš poslušao. Bend je maksimalno profesionalan na bini, kompaktan i čvrst, zvuk korektan, scenski nastup dobar i zagrijali su publiku nakon vrlo hladnog čekanja na beogradskom ledu i snijegu. Siguran sam da su svoj dio publike itekako prijatno iznenadili, a publika, ne samo njihova, je vrlo pristojno i dostojanstveno ispratila svaku pjesmu (što je za pohvalu svakome ko je bio u sali).
NILE nije pretjerano potrebno pretstavljati. Jedan od najvećih i najrespektabilnijih imena na death metal sceni bez ikakve uvertire i petljanja i vrlo „domaćinski“ izlaze na scenu pred malo zbunjenom publikom koja je možda očekivala malo više pompe. Ovako su dobili jedan vrlo prirodan bend koji je jednostavno išetao na binu i počeo da svira, za sebe i za publiku. Distanca između benda i publike je pala i već od tog prvog momenta je ovo bila jedna vrlo posebna svirka. Rekao sam da je bend počeo da svira. Moram se ponovo ispraviti. Nije bilo sviranje, već mljevenje! Njihova muzika je izrazito tehnički zahtjevna, muzički jako gusta, audio prostor je napunjen do vrha i bio sam malo u nedoumici kako će to zvučati uživo. Sumnje su mi donekle stojale na prvoj pjesmi, „Kafir!“, ali čim se bend ugrijao (i moguće tonac korigovao par sitnijih propusta) započelo je tektonsko pomjeranje kontinentalnih ploča! Četiri čovjeka, tri gitare i bubanj, trojica naizmjenično pjevaju, dvojica neprestano soliraju, basista zapalio drvo gitare svojom brzinom, a bubnjara kao da mu je sto đavola ušlo u stražnjicu. Kompaktnost ovih ljudi i međusobno nadopunjivanje su impresivni, i to je blago rečeno. Dišu kao jedan organizam. Naravno, ovako nešto je za očekivati od jednog benda koji je non stop na putu već petnestak godina, ali ovoliko dobro i to još njihova tehnički i izvedbeno jako zahtjevna muzika da ovako zvuči, je za svaku pohvalu. I osobe koje su u poslu dugo vremena sigurno ostanu prijatno iznenađeni žilet oštrinom NILE svirke. Nižu se „Sacrifice unto Sebek“, „Hittite Dung Incantation“, „Ityphalic“, zastrašujuća „Permitting the Noble Dead to Descend to the Underworld”, “The Esential Salts” i nakon još par pjesama završavaju sa „Black Seeds of Vengeance“. Novobeogradski SKC (jeste, ima još jedan kod Politehničkog fakulteta) je ostao čitav a 1 sat i 45 minuta koliko su NILE svirali su mi se činili kao nekoliko trenutaka. Prešao sam 500 km samo da odgledam ovaj bend, smrzao se ispred sale, upoznao dobre ljude, proveo se u veselju i šali i noć začinio sa NILE cunamijem. Misija uspješno obavljena i iskreno se nadam da ćete imati prilike i vi da ih gledate jer NILE jesu „gods in human flesh“.

(Napomena: Fotografije uz dozvolu preuzete sa http://www.serbian-metal.org/. Hvala Slobodanu Trifunoviću i Nebojši Lakiću).
Nikola Franquelli