Poslednja velika avantura

Ljudi od pera ne bave se samo pisanjem. Oni žive za knjigu i od knjige (ako imaju sreće), ali žive i za lepotu srpskog jezika, jasnoću izražavanja i veštinu slikanja rečima. Takvi se ljudi bave pisanjem i izdavanjem, uređivanjem i lektorisanjem, prevođenjem... Svime što ima veze sa knjigom, piscima i stvaranjem. Primera je mnogo: Goran Skrobonja, Boban Knežević, Spomenka Pululu, Ilija Bakić, Aleksandar Nedeljković, Aleksandar Marković... I svako od njih se susreće sa svojim demonima prilikom čitanja: gde ide zapeta a gde zarez, da li je redosled događaja logičan, da li broj strana prelazi zadati okvir, u koliko će se primeraka štampati zbirka... Od silnih pitanja i potpitanja lako se izgubi iz vida lepota dela, sklad rečenica i harmonija slika. Na to nas uvek podsete ostvarenja poput Poslednje velike avanture, prvenca domaćeg autora Pavla Zelića.

Ne samo da je mladi autor stasao pod budnim okom pomenutih pisaca, izdavača, prevodilaca, ne samo da se razvijao pod njihovom teškom palicom, već je uspeo da izroni iz svih problema koje jedno delo zadaje autoru i predstavi nam se u svom punom sjaju! Trinaest kratkih priča čini zbirku Poslednja velika avantura koju je u okviru Biblioteke Prva knjiga izdala Matica Srpska 2009. godine. Trinaest različitih doživljaja, zgoda i (pretežno) nezgoda svedoče kako zbirku ne moraju da čine tematski blisko povezane priče. Međ koricama ove knjige srešćete duhove i zombije, junake iz stripova i ubogih jevrejskih četvrti, dečake iz siromašnog Santjaga, ali i drugaricu Milicu, Udarnicu sa radne akcije iz Titovog vremena... Svako od njih bori se međutim protiv sopstvenih demona, nametnutih iznutra (Zmajevi Santjaga) i izvana (Ispod grobova), svako od njih u skladu sa svojim mogućnostima odgovara na zadatke koje život pred njih stavlja (Osmeh zvečarke), kroji (Prave reči) i prekraja (Najbolja mušterija na svetu) svoju sudbinu...

Dok čitamo Samija, priču koja otvara zbirku, ne možemo a da se ne setimo reči Dejana Ognjanovića: svaki negativac mora da ima pozitivnu crtu u sebi. Sami je majmun zatočen u nekom nama nepoznatom (a ipak poznatom) Beogradu, koji pokušava da se izbori sa nekim novim „pravilima igre“, nekim novim vlastima i upravnicima zoološkog vrta na Kalemegdanu. Njegov čuvar i jedini prijatelj priča priču, i dok opisuje svoj život i odnos sa Samijem, on zapravo opisuje duh „negdašnjeg“ Beograda, ljubi svaki njegov kut i slavi svaki njegov pločnik, ali tako nenametljivo, tako lagano kako se samo prave ljubavi iskazuju. Ovo je možda jedna od najboljih priča Pavla Zelića.

Egzotika nam je oduvek bila privlačna. Tako ni ovaj mladi autor nije uspeo da joj odoli: priče Tarzanova poslednja velika avantura, Zmajevi Santjaga i Osmeh zvečarke pripovedaju o nama dalekim mestima i stranim ljudima, i njihovoj borbi za goli život. Priča o Tarzanu je nekako konfuzna i na mahove nedorečena, kao da je bilo potrebno još jedno platno po kojem je trebalo slikati. Druge dve priče su veštije ispričane, ali sa jasnom, opipljivom emotivnom zadrškom, te se moramo složiti sa tako često ponavljanom lekcijom već pomenutih učitelja ovog mladog pisca: najbolje su napisane one priče koje se tiču domaćeg podneblja. Koliko god bile privlačne druge zemlje i svetovi (Zeleni kukuruzi), koliko god poznavali tuđe navike i naravi, naše nam je tle ipak u krvi.

Ponovni uzlet, ovoga puta daleko jezovitiji i strašniji, Pavle Zelić postiže pričom Udarnica, koju je smestio na domaće tlo. Mlada drugarica Milica izgara na radnim akcijama kako bi održala sebe i svoju porodicu u životu. Spremna je na sve. Ili gotovo sve... Ima nešto gore od rata, u koji je pisac smestio svoju glavnu junakinju, a to je ono što dolazi posle. Bliskost domaćeg terena i poznavanje prilika nakon Drugog svetskog rata nimalo vam ne olakšavaju čitanje. Naprotiv, poslednje reči kao da vam zastaju u grlu dok ih čitate, a jeza vam se spušta niz kičmu... Sličan efekat, samo manje jezovit, u čitaocu izaziva priča Najbolja mušterija na svetu, smeštena u poznat nam milje: Srbiju krajem devedesetih. Odlično prenesen način na koji se izražava i razmišlja domaći roker (Pojavljivao se samo da pokupi pazar i odvoji onu moju crkavicu... Ne znam zašto, ali to me je neviđeno obradovalo... Sedeo sam tamo, ubijen u pojam, a onda sam se nečeg setio...), šturi dijalozi i otuđenost likova doprinose kvalitetu ove priče. Lucidne devedesete u kojima se svako od nas snalazio kako je umeo, znao i smeo ostavile su i te kakav pečat na glavnog junaka, ali i njegovu najbolju mušteriju...

Dodajmo još korišćenje spojenih psovki u pričama (postupak koji vrlo uspešno primenjuje i nešto stariji kolega po peru, Jovan Ristić), onomatopeje na koje smo i zaboravili da postoje u srpskom jeziku (Jedan od onih što pufće; Samo pššššš!; Rat kao zabava. Hmpf!), odlični opisi (Poslednji zraci umirućeg Sunca čine da izgleda kao da se sa svakim talasom sa njih skida i sloj krvi; Isprva tihi a zatim sve glasniji žamor je zalepršao nad zalivom kao jato radoznalih ptica), odmerene rečenice (Bila je prva gola žena koju sam video u životu. I bila je savršena; Kao da je svet malo klecnuo... litice zaliva Akapulko su drhtale od unutrašnje napetosti) i nenametljivi humor, čine ovu zbirku više nego sjajnim ostvarenjem.