Intervju Konstruktivna Borba fanzin

KB: S obzirom da su moji matorci, kao i pola moje familije, bili neki rokeri i metalci, imao sam tu sreću da se u mojoj kući nikad nisu slušale kojekakve rep-pop-turbo folk bljuvotine, pa slobodno mogu da kažem da su oni mnogo uticali na mene. Prvoj svirci sam prisustvovao kada sam imao 13 godina. To je bilo na trgu u Gornjem Milanovcu, gradu u kome sam odrastao. Svirali su Morbid Cow, Unity (sada Promašena Investicija), još nekoliko bendova, ne mogu tačno da se setim kojih, i, naravno, Bjesovi. Kada sam video sve te martinke, kilere, kožne jakne, čirokane, šutke i alkohol na jednom mestu, znao sam šta ću biti „kad porastem”. Sada, skoro 8 godina posle te prve svirke, bavim se prikupljanjem albuma, demosa i lajvova raznoraznih podžanrova punk muzike, cimam se oko organizacije nekih svirki, sviram bas gitaru i pevam back vokale u hardcore bendu Anti Dogma, gitaru u porno grindcore bendu Desideria Pia, svirao sam bas gitaru u jednoj crust zezanciji koja se zvala Burned Victim, a ovih dana pokušavam i da oživim moj stari crust punk projekat Social Reject, u kome sam pevao i svirao bas. I naravno, tu je i fanzin Konstruktivna Borba, čiji drugi broj pripremam. Kao što vidiš, đavolski se trudim da doprinesem domaćoj hardcore/punk sceni...

KB: Ideja o zinu je nastala pre par godina, kada smo ja i moj tadašnji prijatelj Đole, pevač čačanskog hardcore benda Democratic Terror, cirkali pivo i dosađivali se pored Morave. Skoro godinu i po dana je to ostala samo priča, dok negde u septembru prošle godine nisam prelomio i rešio da napravim taj fanzin, pa kud puklo da puklo. Kasnije se ta neka naša ekipa raspala iz nekih bezveznih razloga, pa sam ostao sam da radim na fanzinu. Iako su me moji najbliži prijatelji podržavali, mnogi drugi su mislili da ću sve to da zabatalim, ali ja sam njima iz inata nastavio da radim. Trebalo je mnogo vremena, mnogo truda i mnogo para, ali sam konačno negde u aprilu ove godine rešio da izbacim prvenac, iako nije bio sasvim gotov...

Da bi shvatio moje razloge zbog kojih sam počeo da radim na fanzinu, moraš da živiš u Čačku, da iz prve ruke osetiš mrtvilo ovog grada. Ovde bendovi (a u bendove ne ubrajam kojekakve tezgaroše) gotovo da ne postoje, nema lokala u kojima bi se održavale svirke, sve je manje publike jer je, čini mi se, nestala želja da se muzika sluša uživo, a i dosta je njih otišlo iz Čačka na fakultete i slučno. Ljudi su postali hladni i odvratni jedni prema drugima pa više nema ni zezanja pre svirki kao nekad, kada je 50ak mrtvih pijanih metalaca, rokera, pankera i korovaca zajedno sedelo na trgu... I naravno, tu su mladi “skinhead“ naraštaji koji na svakoj svici nekoga izudaraju bez razloga i naprave neko sranje, pa se svirke prekidaju... Kao što rekoh u prethodnom pitanju, trudim se da doprinesem sceni u Srbiji, jer se desilo da je kod nas u Čačku scena prestala da postoji posle koncerta SMF-a u martu ove godine. Od kada je scena ovde umrla, ja umirem pomalo svaki dan, jer ne mogu da slušam, gledam, čitam i uopšte BUDEM punk, u mom gradu. Ovo, i bendovi oko kojih se zamajavam, su očajnički pokušaj spasavanja underground scene u našem gradu, kao i mene lično, od dosade, letargije i dubioze u kojoj bih živeo kada ne bih imao punk.

KB: Prvom broju je trebalo mnogo više vremena nego što sam očekivao – skoro godinu dana! Razlog tome je što nisam imao blage veze kako da napravim fanzin. Kada se takozvano “uredništvo“ zina razišlo, imao sam znatno više posla, s obzirom da nas je na početku bilo trojica. Neke intervjue sam čekao i po nekoliko meseci. Tražio sam najnovija izdanja kako bih ih recenzirao, pa sam i na to morao da čekam. Neki bendovi su čak odbijali saradnju. Ceo zin je urađen u Word-u i Paint-u, jer nisam znao da radim u drugim programima. Zbog teksta koji je stajao na našoj Myspace stranici, u kome sam bez dlake na jeziku progovorio o stanju u našem gradu, umalo nisam dobio batine od nekih ljudi od kojih se većina pogrešno pronašla u mojim rečima. Kada sam sve te problemčiće rešio, suočio sam se sa najvećim izazovom. Nisam imao prebijene pare. Novac sam dobio od mog prijatelja Vula, kome se i ovom prilikom zahvaljujem. Pošta mi je zadala gomilu problema oko PTT-a koje moram ispraviti poklanjanjem dvadesetak primeraka drugog broja. Mnogo ljudi zin nije ni platilo, jer uz svaki primerak šaljem uplatnice koje ljudi po prijemu pošiljke treba da odnesu u banku... To su neki od problema koje sam, uglavnom u hodu, morao da rešavam. Ali, dobro, nisam ni očekivao da će biti lako...

KB: Osećaj je bio bolji nego orgazam!!! Taj dan je bio neverovatan. Izlazim iz kopirnice na fakultetu sa deset fanzina i 520 dinara manje u džepu, i na 15 metara od te iste kopirnice prodajem prvi primerak. Do uveče sam prodao čak 8 komada. Ceo dan je proleteo neverovatno brzo. Jako mi je drago što nisam odustao od fanzina kad je bilo teško, jer sam na kraju u rukama mogao da držim nešto što sam ja sam napravio, mojim rukama, mojom glavom i mojim trudom. Možeš da zamisliš kako se sad osećam, jer sam prvi broj štampao u više od 100 primeraka koje sam slao svuda po Srbiji (sad se ja malo hvalim), ali je par komada otišlo i u Mađarsku, Makedoniju, Crnu Goru, Hrvatsku i BiH. Jedan sam, čak, poslao jednom batici u Brazil, koji nije mario što ne zna jezik, ali je rekao da skuplja fanzine i da bi želeo da ima primerak. Takođe, drago mi je što sam skoro trećinu primeraka poklonio, pa od zina nisam zaradio ništa više od prijateljstva sa gomilom ljudi i poštovanja većine čačana, koji su pohvalili moj rad.

KB: Mislim da zinu fali mnogo toga. Kao što sam već rekao, nisam neki stručnjak za računare i nisam znao da radim u većini programa u kojima drugi rade. Bilo je dosta štamparskih grešaka, za koje ja nisam kriv. Takođe sam skidao danima zanimljive fontove, da bih sve to uprskao kada te iste fontove nisam odneo ljudima u kopirnicu, pa su se gubila slova ili reči prilikom štampanja. Zin sam radio prilično amaterski. Štampao sam stranu po stranu u A5 formatu, isecao strane i zatim svaku od njih lepio na papir veličine A4, počevši od korica ka sredini. Posle negoliko grešaka, sečenja, odlepljivanja i zalepljivanja, imao sam original za kopiranje, koji je bio težak oko 2 kg, koji sam odneo u kopirnicu. Pri svakom kopiranju ponešto se gubilo, što je zahtevalo ponovno kopiranje, koje sam morao da platim... Ali, na greškama se uči. Celo leto sam se dopisivao sa ljudima koji rade fanzine i koji se bave izdavaštvom. Oni su mi dali neke savete, naučili neke njihove trikove i pokazali mi kako da radim u nekim programima i kako da bolje koristim računar. Takođe, promenio sam kopirnicu, pa verujem da će se problemi pri štampanju uveliko smanjiti. Što se tiče dizajna, nisam želeo da mi zin liči na Bravo. Znam da bi ovaj fanzin estetski mogao mnogo lepše da izgleda, ali su mi ljudi rekli da im se baš to sviđa – što je prost, crno-beo, bez nekih efekata i kojekakvih zavrzlama, i da izgleda baš onako pankerski. Malo ću raditi i na dizajnu, ali zin sigurno neće izgubiti jednostavnost.

KB: Jako sam zadovoljan, pre svega što su ljudi bili maksimalno otvoreni. Velika većina ljudi mi je u lice rekla šta im se sviđa a šta ne, a u današnje vreme treba smatrati sebe pravim srećnikom ako su ljudi direktni i ako te ne lažu u oči. Ljudi koji čitaju fanzine su bili malo više kritičniji i direktniji što se tiče kvaliteta zina, rekli mi na šta da obratim pažnju, koje greške da ispravim a koje sam stvari dobro odradio. Ljudi sa scene su pružili veliku podršku bez obzira na kvalitet zina, obraćali su više pažnje na sadržaj i preslušali recenzirana izdanja. Ljudima, a pogotovu ovde u Čačku, je bilo stvarno drago kada su videli fanzin. Od mojih prijatelja sam čuo da su me mnogi ovde nahvalili, a među njima je bilo i dosta likova koje znam samo iz viđenja i sa kojima nikad ranije nisam imao nikakav naročit kontakt, što mi je jako drago.

KB: Istina je, veliki broj čitalaca fanzina su autori istih. Takođe sam skontao da je retko ko mlađi od 25 godina čitalac fanzina. Fanzine danas čita jako mali broj ljudi. Mnogi punk shvataju kao muziku i ništa više, i briga ih za fanzine, iako su oni njegov značajan deo.

Imao sam prilike da se dopisujem sa velikim brojem ljudi sa “ovih prostora“. Neko moje zapažanje je da fanzine mlađe generacije sve manje čitaju, pa čak da je sve više onih koji nemaju pojma šta je to fanzin. I to nije slučaj samo kod nas. Gitarista jednog hrvatskog benda mi je rekao da kod njih fanzini i nisu više toliko popularni, što me je začudilo s obzirom da znam koliko je scena u Hrvatskoj jaka. U čemu je problem? Neko ko je panker od 80ih-90ih godina (u godinama kada je trebalo imati muda da bi bio panker) nikada neće prestati da čita fanzine, jer je to tada bilo jedino dostupno punk glasilo. Zašto bi neki klinar sada čitao fanzine kada ima internet i bukvalno je na 3 klika udaljen od svake potrebne informacije? Zato se naša punk scena polako gasi, zato što pankeri danas i pankeri pre 20 godina nemaju mnogo toga zajednočkog. Danas se punk sluša. Tada se punk ŽIVEO.

KB: Ne znam. Pre bih rekao da su za razvoj scene značajniji bendovi iz prostog razloga što ne bi bilo fanzina da nije bendova. Ipak, jedno i drugo su veoma tesno povezani i zajedno čine glas buntovnih generacija. U svakom slučaju, našoj sceni bi i jedni i drugi dobro došli...

KB: Fanzine sam počeo da čitam pre dve godine i, nažalost, moram da priznam da imam svega 15ak komada različitih fanzina. Čitao sam Last Breath, Profit From Poison, čije sve brojeve imam, takodje sam se dokopao i jednog primerka Deda zine-a. Pratim i web fanzine kao npr. Get On The Stage zine ili Helly Cherry. Imao sam prilike da prelistam i neke starije metal fanzine. Takođe, imao sam prilike da čitam i neke makedonske i hrvatske fanzine. Na žalost, nisam imao od koga da nabavim više fanzina, jer u našem gradu njih je retko ko čitao. Nadam se da će moj zin uspeti da zainteresuje koliko-toliko ljudi da se na ovaj način informišu o svirkama, bendovima i sceni uopšte.

Što se tiče ponude, ona je, nažalost, jako mala, ali, s obzirom da fanzinima opada popularnost, opet nažalost - sasvim dovoljna. Problem je samo što većina njih nastaje u Vojvodini, pa je teško doći do njih, bar nama ovde. Ja sam svestan da je Konstruktivna Borba jedan od retkih fanzina nastao južno od Beograda, i nastojaću da iz te žalosne činjenice izvučem sve ono najbolje što mogu.

KB: Drugi broj je već u pripremi, skoro dve trećine su završene. Imao sam gomilu problema oko fakulteta i u privatnom životu uopšte, pa sam rad na drugom broju malo zapostavio. Dosta sam vremena proveo u učenju kako sebi da olakšam štampanje, kucanje, kopiranje i slično, te sam rešio da drugi broj sačeka kako bih u njemu ispravio sve nedostatke prvog. Što se cene tiče, ona će ostati 60 dinara. U njemu će se naći nekoliko autorskih tekstova o sceni, stanju u našem gradu i slično. Moći ćete da pročitate intervjue sa bendovima kao što su Otvoreni Prelom, SMF, Nyazov, Promašena Investicija (za njih nisam siguran pošto ih nema da odgovore), Mišomor, a možda i nekih drugih bendova, ako uspem da postignem sve. Što se tiče bendova koji više ne postoje, imaćete priliku da pročitate čime se bave članovi nekadašnjeg kruševačkog hardcore benda Scarps, a od stranih bendova, na pitanja je odgovarao Deek, frontmen benda Oi Polloi. Moći ćete da pročitate i rubriku Neighbourhood, koja je posvećena bendovima iz okoline koji često kod nas prođu nezapaženo, a u kome će se fanzinašima u Srbiji predstaviti bend Fingis iz Osjeka. Naravno, tu su i recenzije najnovijih izdanja sa sve linkovima za besplatan download. Pošto planiram da izbacim drugi broj do Nove godine, na poleđini fanzina će se naći i jedna novogodišnja čestitka. A pošto sada neću moći da stignem, u trećem broju će se naći i neki stripovi i crteži.

KB: Kada sam rešio da započnem rad na fanzinu, znao sam da me čeka dosta posla, ali nisam imao pojma da ću ostajati do 5 ujutro da prekucavam intervjue, da ću zajmiti pare za štampanje i kopiranje, i da ću se toliko nervirati oko pošte i PTT-a koliko sam se nervirao. Da je bilo lako, sigurno mi ne bi trebalo godinu dana da izbacim prvi broj. Oduvek sam cenio rad fanzinaša, pogotovu onih koji su sami radili na fanzinima i koji nisu imali veliku pomoć, a od kada sam i ja sam počeo time da se bavim i video koliko je teško, mogu samo da poručim autorima fanzina jedno: Svaka čast!!!

KB: Svako ko se razmišlja da pokrene svoj fanzin treba da uradi samo jednu stvar – da batali raznišljanje i krene sa radom. Mi smo se toliko dugo razmišljali da sam bio uveren da od fanzina neće biti ništa. Našoj sceni treba udahnuti život, a fanzini su odličan način da se to uradi. Rad na fanzinu, pored muka o kojima sam već pričao, ima i sjajne strane – prisustvovanje svirkama, upoznavanje sa ljudima sa scene iz cele Srbije i šire, kao i sa bendovima od kojih je većina uvek za saradnju. Jako mi je drago što sam upoznao po nekog u skoro svakom gradu u Srbiji, a povezivanje sa ljudima je nešto najlepše što rad na fanzinu može da vam pruži. Iz tih razloga podržavam svakog ko je spreman da se lati ovog posla i želim mu samo da se ne predaje i da ne batali rad posle prve prepreke na koju naiđe.

Želim da ti se zahvalim na prilici da, posle desetina intervjua za koje sam pisao pitanja, i ja odgovorim na neko. Velike pohvale za tvoj rad, i čestitke što si stigao do brojke od 100 brojeva! Hvala ti i na podršci, i tebi i svima drugima. Hvala svima na pomoći koju su pružili, i hvala mojim prjateljima što mi nisu dali da odustanem. Veliki pozdrav svima koji su spremni da se bore za punk i hardcore tako što će dolaziti na svirke, tako što će kupovati ionako jeftine CD-ove mladih bendova i čitati fanzine, a onima koji su doprineli katastrofalnom stanju na underground muzičkoj sceni u Srbiji bih poručio da se zavuku pod neki kamen i crknu. Veliki pozdrav iz Čačka!!!