Dinosaurus

Na trenutak začuo se urlik. Kratak i zastrašujući znak da se priroda oglasila protestom. Lišće je zadrhtalo, drveće se naklonilo a sve živo je zašuštalo bežeći. Tišina je zavladala. Doktor Markus Gilbert je stao. Domorodac koji ga je pratio sakrio se u obližnji žbun, sklupčauši se u loptu koja je drhtala od straha. Ne rekavši ni reč, Markus je štapom gurnuo domoroca i pokazao mu rukom da ustane. Nije imalo efekta. Samo se još više zavukao u žbun i bezglasno mrmljao. Još jedan urlik. Ali sada nije bilo tišine. Sve se treslo. Nešto veliko je hodalo a zvuk udaranja stopala o zemlju postajao je sve jači i jači. Približavalo im se. Domorodac je zaurlao i počeo puzeći da beži. Markus je ostao sam da čeka.

- Dolazim u miru! – povikao je kada je zvuk bio već prilično blizu. – Čujete li? Dolazim u miru!

Posle još nekoliko udara veliko drveće se kao zavesa na pozornici otvorilo i propustilo odgromno telo Tiranosaurus Rexa.

- To svi kažu, doktore. A onda ih pustimo u kuće, počastimo hranom i damo im krv, uzorke tkiva, poneki primerak naraštaja. Obećaju da se neće vratiti i da možemo da živimo u miru jer smo pomogli svetu. Ali... eto... opet. Vi ste tu – rekao je Rex naslonivši se na debelo stablo drveta – Recite mi, zašto vas ne bih pojeo na mestu na kojem stojite?

- Nikolase, prijatelju. Zaista dolazim u miru. Ne trebaju mi uzorci. Samo razgovor.

- Ah... I to sam već čuo.

Markus je ispružio ruku. U njoj su se nalazili otisci zuba oštri i veliki.

- Nikolase, zbog ovoga sam došao. Treba mi tvoja pomoć. Radim na slučaju ubistva. Verujem da pretpostavljaš zašto. Ovo su otisci zuba koje smo pronašli kod 23 žrtve. Pripadaju Torvosaurusu. DNK koji smo pronašli kod žrtava je delom ljudski. U pitanju je hibrid.

- Istrebljeni su.

- Naravno. U pitanju je moja nova knjiga. Prikupio sam informacije iz dosijea i svega što sam uspeo da pronađem a nije obeleženo kao tajna. Ti si jedini živi svedok tog perioda. Zaista bih voleo da čujem tvoju priču.

- Zabranjeno mi je da govorim o tome.

- Pretpostavio sam. Ali takođe, ti si učenjak kao i ja. Obojica znamo da bi istina o tom vremenu mogla da promeni mišljenje koje ljudi imaju o vama. Nikolase, star si. Ceo život si posvetio tome da osvetlaš postojanje svoje vrste. Evo prilike. Prijatelju, davno sam ti obećao da ću ti se zahvaliti na trudu i žrtvi koju si uložio u mene i moj akademski napredak. Evo prilike. Moj finansijer neće cenzurisati nijednu reč. Želi da se istina čuje.

- Ovo nije mesto za priču. Mokar si i pada noć. Krenimo.

Naseobina Nikolasa Rexa bila je skromna. Knjige su pokrivale veći deo prostorije. Petrolejske lampe su bile uredno raspoređene po zidovima i upaljene. Markus je oduševljavao koliko se Nikolas pojavom trudio da deluje zastrašujuće a zapravo je bio učenjak kao i on. Mrava ne bi zgazio, a kamoli okusio meso. Ponekad je Markusu bilo žao što je Nikolasu oduzeta prirodna strana. No voleo je razgovore koje su vodili pa je ponekad želeo da je genetski inženjering uradio više na izgledu njegovog prijatelja kako ga ne bi podilazili žmarci kada mu Nikolas ogromnim kandžama pruži čaj.

- Hvala Nikolase. I dalje praviš najbolji Earl Grey.

Nikolas je dodao Markusu ćebe i seo na suprotnu stranu.

- Dakle, da čujem.

- Pre nekoliko dana pozvao sam Skotland Jard. Radili su na slučaju koji me je zanimao i koji bi zbog okolnosti u kojima se dešavao mogao da bude izvrstan početak za moj rad. Veruj mi, nisam očekivao da ću ovo pronaći. Moj otac je bio dete kada su ulovili i ubili sve hibride. Ta priča je za mene bila bajka, mit. Međutim, oni su imali otiske zuba i urađenu DNK analizu. Trebalo je samo da potvrdim to što su pronašli. Kapetan Grejston je bio veoma zainteresovan za naše poznanstvo. Rekao mi je da si poznavao njegovog strica u to vreme i da si mu spasao život?

- Jesam. Artur Grejston. Mladi specijalac koji nije oružje mogao da drži kako treba. Tek izašao sa obuke. Divan momak. I obrazovan. Stalno sam mu govorio da bi mu bilo bolje da izrađuje profile nego da se igra mecima. Ali nastavi, Markuse.

- Iako su ljudi naučili da prihvataju da postojite, pa čak i to da niste mesožderi, mnogi ne shvataju zapravo kolika je promena nastala kod vas zahvaljujući naučnim dostignućima. I dalje vas se mnogi plaše. Nakon, zaista trivijalnih pitanja uspeo sam da ubedim kapetana da zadržim otiske i analize, i da ih vratim kada završim rad. Ali on je insistirao da ga navedem kao izvor. Za nedelju dana ide u penziju i želi da ispravi sve ono što su njegov stric i ostali propustili. Naravno, uz tvoju pomoć. Ako ne uspem, i dalje će se misliti da hibridi nisu postojali i da krivica leži na svima vama. Zato sam došao. Jutros sam doleteo u Venecuelu, i odmah krenuo kod tebe. Zaista mi je potrebna tvoja pomoć. Hibridi koje su proizveli u Drugom hladnom ratu bili su najopasniji stvorovi koji su hodali zemljom. Sve to znaš. Dakle? Šta kažeš?

- Iskreno, primetio si i sam da me nije dugo trebalo ubeđivati. Pokušao sam da nađem načina da sam ispričam priču, ali niko nije želeo da je čuje. Na neki način sam mislio da će istina umreti sa mnom. Ali Markuse, čini se da se stvari uvek svedu na svoje. Ispričaću ti šta znam. Više od toga bi bile pretpostavke a to ipak prepuštam tebi.

Markus je iz torbe izvadio diktafon i postavio ga između njih dvojice. Uzeo je šoljicu sa čajem, udobno se zavalio i prekrstio noge.

- Onda da počnemo. Šta znaš o hibridima?

- Znam da su ih stvarali tako što su u odrasle muškarce, operativce ili vojnike Istočnog fronta, ubrizgavali takozvani D-serum. Posle nedelju dana on bi im izmenio DNK, uz zastrašujuće bolove. Dobijena kombinacija bila je kao ona u vašem čuvenom romanu Dr Džekil i Mister Hajd. S tim što je subjekat sam kontrolisao promenu. Niko nije mogao da pretpostavi da će se ljudski deo gotovo potpuno potčiniti našem. Nastalo je krvoproliće. Groteskna stvorenja zaista. Nas su tada držali u rezervatu. Ali kada se incident desio, mobilisani smo, kao specijalna jedinica, zajedno sa ljudima koji su pronalazili i istrebljavali ta stvorenja. Težak period za nas. Ipak, iako nismo više opasni po ljude, poriv koji su hibridi osećali urezan nam je u prirodu. Jadna, groteskna stvorenja, moj Markuse. Zbog pomoći i doprinosu u njihovom istrebljenu obećana nam je sloboda ali sa uslovom da se ne mešamo sa vama. Vi možete dolaziti nama ali mi ne smemo vama. I to je to.

- Kako ste ih hvatali?

- Kao životinje. Tarvosaurusi su možda bili najopasniji, ali i najgluplji. Vodio ih je instikt, potreba za krvlju. Voleli su mračne, zavučene prostore koje su koristili da namame svoje žrtve i napadnu ih. Ako bi čovek iz našeg tima bio ranjen ili bi se posekao automatski je bio isključivan. Imali su zaista istančan njuh.

- Koristili ste leševe da ih privučete?

- Da. I krv. Mislim, zajedno. Leševi su morali da budu sveži, ne stariji od jednog dana inače ne bi imalo efekta. Hibridi nisu bili strvinari.

- Gde ste nabavljali leševe?

- Iz mrtvačnice. Naravno, tako mi je rečeno.

- Misliš da nije bilo tako?

- U to doba se bilo spremno na sve. A i sam znaš da je nekada potrebno žrtvovati nekolicinu da bi se spasili milioni. Ta izreka nije izmišljena tek tako. Ljudska istorija govori u njenu korist.

- Pričaj mi o najbitnijem hvatanju.

- Sva hvatanja su bila bitna. Zbog moje veličine ja sam postavljen na kraju zamke. Ljudi i manji od nas bi terali hibrida ka meni kada bi se primakao lešu. Moj zadatak je bio da ga uhvatim i ubijem. Vidiš li ovaj ožiljak? Neki put bi i mene dohvatili a tad kad je nastao ovaj ožiljak mislio sam da nam je svima odzvonilo.

- Šta se desilo?

- Po podacima koje smo dobili od Tajne službe, to je bio poslednji subjekat. Svi smo mislili da je najopasniji i najteži za uhvatiti. Njegov DNK je pronađen kod samo 23 žrtve.

- Samo?

- Hibridi nisu ubijali zato što to vole, već zato što im je to u prirodi. Tako su se hranili. Za njih je vaš svet bio švedski sto. Nisu birali ni vreme ni mesto ni žrtve. Zato su ostali imali veliki broj žrtava. Najveći broj žrtava jednog hibrida u proseku je iznosio oko 70. Ali ovaj je od početka bio drugačiji. Prvo se mislilo da je neiskusan, da ga možda ljudski deo mozga sputava. Ali upavo je Artur Grejston bio taj koji je zaključio da u njegovim ubistvima postoji obrazac. Zvali smo ga Carnivorous. Jeste da su svi bili mesožderi ali dok smo ostale nazivali subjektima, za njega smo morali da smislimo ime. Bio je drugačiji, bio je poseban.

- Kako drugačiji?

- Nije ubijao da bi se hranio. Žrtvama je kidao utrobu. Postavljao ih je u određen položaj. Sve su bile čiste i nisu imale na sebi ni mrlju od krvi.

- Govoriš o žrtvama u ženskom rodu. Sve su bile žene?

- Da. Crvenokose žene, da budem precizniji. Godišta od 25 do 35. Uvek lepo odevene. Lepo sređene.

- I uvek ih je ostavljao u istom položaju?

- Da. Postavio bi ih kao da se mole. Na kolenima sa telom zabačenim unazad i sklopljenim rukama na butinama. Kosa bi im padala preko lica. Kada bismo ih pomerili sva utroba bi im poispadala.

Markus je ostavio šoljicu i nagnuo se napred.

- Čekaj, hoćeš da kažeš da su žrtve izgledale kao da su delo serijskog ubice? Nalik Džeku Trboseku?

- Da.

- Gospode! O tome nigde nije bilo ni reči. To znači da kod njega jeste radila ljudska strana.

- Upravo tako. I zato ga je bilo teško uhvatiti.

- Kako ste onda uspeli?

- Artur Grejston je predložio da se prema njemu odnosimo kao prema čoveku. Međutim, pretpostavljeni kao i ljudski članovi tima su se zgrozili na tu pomisao. Prijalo je da odgovornost prebace na dinosauruski deo hibrida. Zbog toga smo Artur i ja rešili da ga sami uhvatimo, na naš način.

- A drugi dinosauri?

- Nisu hteli ni da čuju. Mislili su da to nije naš posao i da smo ispunili dogovor koji smo imali sa ljudima.

- I vas dvojica ste sami krenuli na njega?

- Da. Artur je uradio profil. Briljantan momak, zaista. Danonoćno je izučavao žrtve, pa profil tog vojnika, pa navike Torvosaurusa. Na kraju je uspeo da napravi put do samog Carnivorousa. Dopao bi ti se Artur. Slični ste. Uporni i nesmotreni prema samima sebi kada nešto naumite.

- Shvatiću to kao kompliment. Nastavi. Hoću da čujem kako ste ga uhvatili.

- Vojnik koji je poslužio u eksperimentu za stvaranje hibrida zvao se Šon Kovington. Majka ga je ostavila kad je imao 11 godina. Vucarao se po domovima. U hraniteljskim porodicama nije uspevao da se snađe. Vraćali su ga nazad sa izjavama da je asocijalan. Neki su čak izjavili da ga se plaše. Ali je zato bio briljantan učenik. Pametniji od svojih vršnjaka i mnogo obrazovaniji. Kada je napunio 18 godina direktor doma mu je predložio da se upiše u vojsku. S obzirom da nije više mogao da ostane u domu a novca za fakultet nije imao, to se smatralo idealnim rešenjem. Sa 21 godinom se prijavio u Hibrid program. I tada je postao Carnivorous.

- Čekao je svoju priliku.

- Ugrabio je. To je Artur mislio. Kao kada dobiješ na lutriji tako je i ovde bio slučaj. Pogrešnom čoveku se pružila prilika da postane ono što jeste. Savršen ubica.

- Molim te, kako ste ga uhvatili? Ubija me neizvesnost.

- Kao što sam ti rekao, Artur je napravio profil. Obojica smo shvatili da nam leševi i krv neće pomoći, pa smo igrali na njegovu ljudsku stranu. Majka mu je imala crvenu kosu. Bila je iz dobre porodice koja je se odrekla kad je rodila dete. Došla je u Britaniju kao izbeglica iz Francuske i automatski je smeštena u izbegličku četvrt. Ostavila je Šona zbog muža koji nije želeo da gaji kopile ali je bio dovoljno imućan da joj pruži ono na šta je navikla – dobru odeću i luksuz. Zaputili smo se u njenu kuću jer je to bilo jedino mesto koje je poznavao kao dom. Da ne dužim previše, vidim da si nestrpljiv. U podrumu je Artur pronašao leš očuha, raskomadan. Njime se Šon hranio i to je jedini slučaj za koji znamo da je jeo ljudsko meso. Leš majke je bio položen kao i ostale njegove žrtve. Kasnijom analizom smo utvrdili da ih je prve ubio. Šonu nije bilo ni traga ni glasa. Zato smo odlučili da ga sačekamo. Artur se sakrio iza kutija u podrumu iako sam se tome protivio. Ja sam zbog svoje proklete veličine morao da čekam napolju. Primenili smo isti način hvatanja kao i kod ostalih hibrida samo što nas je sada bilo dvojica. Posle nekoliko sati čuo sam zvuke iz kuće. A zatim korake na stepeništu hodnika. Na žalost, Artur ih nije čuo. Bio je preumoran i jednostavno je zaspao. To je prvi i jedini put da sam prokleo sebe što sam dinosaurus. Bar velike vrste. Rešio sam da napravim buku napolju, dovoljnu da probudi Artura pa makar i po cenu da nam Carnivorous pobegne. Mario sam samo za Artura. Međutim, zakasnio sam. Carnivorous je već stigao u podrum a buka je samo naterala Artura da se oglasi i stavi mu do znanja gde se nalazi. Čuo sam krike. Tad sam rešio da prizovem sve animalno u sebi, sve što sam nasledio od predaka. Pustio sam strašan urlik i počeo telom i rukama da udaram o zid kuće. Krici nisu prestajali. Kada sam srušio zid nastavio sam da rušim kako bih pristupio otvoru koji je vodio u podrum. Svo to rušenje me umorilo, čak sam na par mesta zadobio ozlede. Video sam Artura krvavog ali sam stigao na vreme – bio je živ. Carnivorousa nije bilo. Nagnut nad Arturom, osetio sam jak bol u butini, a zatim još jači u stomaku. Napao me je iz mraka, nisam ga ni čuo ni video, jer sam samo razmišljao o tome da odvedem Artura na sigurno. Bio je brz i neverovatno jak. Taman kad sam mislio da ću ga uhvatiti Šon bi me ugrizao na neko drugo mesto. Ja sam veliki i jak, ali trom. A on je bio mali i brz i računao je da će me njegove povrede onesposobiti. Ali Markuse, sve o čemu sam u tim trenutcima razmišljao bilo je da Artura odvedem u bolnicu. Našao sam snage u tome. Uhvatio sam Šona za rep. Koprcao se i grebao me, ali bol je već bio toliko veliki da sam oguglao. Tad sam Šonu odgrizao glavu.

- A Artur?

- Bio je jedva živ. Jedna mu je noga bila odgrižena, a ruka raskomadana. Imao je bezbroj ogrebotina po telu, ali kažem ti, briljantan momak. Da nije tako već bi bio mrtav i pojeden. Kasnije mi je rekao da je dozvolio Carnevorousu da mu odgrize nogu, a za to vreme je pokušavao da se dokopa pištolja a kada je video da to ne može, udarao ga je kutijama po glavi. ZAR NE BI ISKRVARIO NA MESTU DOK JE CEKAO DA SE OVA DVOJCA UBIJU? JA BIH OVU RE4CENICU IZBACILA.

- Zar nije bio u stravičnim bolovima?

- Jeste. Ali kao i ja, smogao je snage. Znao je da ću ga spasiti, ali još bitnije, znao je da postoji mogućnost da mene optuže za njegovu smrt. Nisam poslušao naredbu da ostavim slučaj i činjenica da je Carnivorous bio hibrid kod kojeg je ljudska strana prevagnula morala je da ostane tajna. A rušenje kuće je ionako privuklo ogromnu pažnju, jer su se specijalni odredi stvorili nekoliko minuta nakon što sam izvukao Artura. Spasio me je glasno povikavši da ne pucaju.

- I tako ste dobili slobodu?

- Da. Tačnije, bili su toliko uplašeni onim što su hibridi uradili da su nas izolovali od ostatka sveta. Da Artur nije ostao živ, verujem da bi nas pobili. Tako da, koliko on duguje meni, toliko ja dugujem.

- Nikolase ovo je zaista neverovatna priča. Svet za nju mora da čuje.

- Računam na tebe, prijatelju da ćeš se za to postarati.

- Svim snagama. Svim načinima.

- A sad bih morao na spavanje. Prilično je kasno a ja nisam više mlad i sposoban za celovečernju priču. Hvala ti Markuse i laku noć.

- Laku noć, prijatelju.

Markus je gledao kako Nikolas odlazi. Prvi put mu se učinilo da vidi čoveka u telu odgromnog stvorenja, da mu je Nikolas Rex prijatelj. Prvi put je shvatio da će mu zaista biti žao kada Nikolas napusti ovaj svet.