Obasjan žarom peći,
od gline zemljane neke,
vajar je crn, čučeći,
pravio patuljke. Deke.

Premda od plamena stegli,
hteli su negde da odu,
a oko njih su odsjaji žegli
i šarali po podu.

Dok ih igra ne natera
da osvetle lice koje.
Na svakom crta karaktera
druge plamene boje.

Rukama su uprli vešto
na vatru, neki na vajara;
svako je tražio nešto
svoje od onog što stvara.

Neki su bili zlobni,
il’ tužni, željni, sjajni,
neki duh primiše kobni,
taj vatre zavet tajni.

Neki su bili crveni,
ko odraz žara na zidu.
Neki su tinjali, sneni,
krijući obraz u stidu.

Gledao je sve zamišljenije
vajar to razno što stvori
i pitao se da sam... ne nije...(!)
parče gline što u peći gori.

Ivan Despotović