''Sedamdeset i dva dana'' je prvi dugometražni igrani film Danila Šerbedžije koji je do sada bio najviše poznat samo kao sin slavnog Radeta Šerbedžije. Danilo je svoj prvenac snimio sa 39 godina. Neki će zaključiti da je to kasno doba za početak karijere ali za one neupućene Danilo je do sada osim toga što je nosio teret očeve slave, uspešno režirao dokumentarna i kratka igrana ostvarenja. Uostalom, nikada nije kasno početi sa stvaranjem filmova. Bitno je samo da to što radiš, radiš profesionalno. U ovom slučaju, važno je samo napraviti kvalitetan film, a Danilo je uspeo da napravi pre svega, ostvarenje vredno pažnje.
Scenario za ''Sedamdeset i dva dana'' napisao je još 1999. Ideja za film proistekla je na jedan zanimljiv način. Jedan Crnogorac koji je služio sa Danilom vojsku, kapetanu je na pitanje od čega živi njegova familija, pošto je pre toga rekao da ništa ne rade, odgovorio da čuvaju babu da ne umre, jer prima penziju. Danilo to nije zaboravio i rešio je jednog dana da razvije priču iz te naizgled samo komične rečenice koja se pokazala inspirativna za jednog kreativca koji je između ostalog bio znatiželjan da sazna šta bi se desilo kada bi baba umrla.
Dakle, od ideje do realizacije filma prošlo je dosta vremena i Danilo je tako pokazao da nije želeo po svaku cenu da što pre snimi prvenac kako bi ga samo snimio, već je sačekao pravi trenutak kako bi se sve kockice poklopile.
Lika je izabrana kao okruženje, a Ličani kao likovi. Uostalom, Danilova porodica potiče iz Like, a Rade je tu i rođen. Jedna od dve kuće u kojoj je film sniman je kuća Radetovog ujaka u kojoj se Radetova majka rodila, te ovaj film itekako ima jednu intimnu notu porodice Šerbedžija i samim tim, to je još jedan dodatni motiv da ''Sedamdeset i dva dana'' pogledamo sa punom pažnjom.
U filmu glume provereni i legendarni glumci, od kojih su pored Radeta Šerbedžije najznačajniji Mira Banjac, Bogdan Diklić i Dragan Nikolić.
''Sedamdeset i dva dana'' je tragikomična priča o ličkoj porodici Paripović u kojoj se muške glave izdržavaju od američke penzije dede Đurađa koju prima njegova udovica Neđa. Nju glumi Mira Banjac. Problemi nastaju kada Neđa umre.
Rade je maestralno odglumio lik gramzivog i tvrdoglavog Maneta koji sve probleme rešava kroz agresivno i surovo ponašanje. Mane sve što naumi mora i da realizuje, pa i po cenu života njegovih najbližih. Njegova mora biti zadnja i on u svemu mora da bude dominantan, dok ostali moraju da ga slušaju jer je nezgodne naravi, te ga se svi u kući plaše.
Danilo je prišao svom poslu sasvim nepretenciozno. On nije načinio ništa radikalno na polju filmske umetnosti ali je pokazao da je originalan i da je to postigao bez eksperimentisanja i bez neke preterane želje da ostvari originalno delo, te ga zato bespotrebno ne trebamo porediti ni sa jednim autorom, a ''Sedamdeset i dva dana'' ni sa jednim drugim ostvarenjem.
Konačno je posle dužeg perioda na prostoru bivše SFRJ urađen film koji ne vapi za žanrovskim opredeljenjem, ne kritikuje politička zbivanja, ne želi da bude prvi na nekom festivalu, niti da se takmiči sa aktuelnim stremljenjima savremenog izraza. Prosto rečeno, ovo je film koji se ne uklapa ni u jedan kalup filmske produkcije koja bezglavo juri samo ka što većem publicitetu.
''Sedamdeset i dva dana'' je film koji možemo da gledamo sa uživanjem i bez traženja skrivenih poruka a da nakon gledanja poželimo ponovo da ga vidimo zato što nam se prosto dopao. To ne znači da je kao mnogi naši filmovi koje naša publika doživljava samo kao puku zabavu, već on ima itekako svoju umetničku vrednost koju će prepoznati oni koji znaju da pronađu kvalitetne momente određenog filmskog dela i vrednuju ga na pravi način.
Iako imamo simpatičnih replika koji mogu da zasmeju, film ne možemo svrstati u komediju, kao što ga ne možemo strogo svrstati ni u dramu ali to sve nije ni važno.
''Sedamdeset i dva dana'' je prostim i jednostavnim rečima film za gledanje i film kome nije potrebna reklama da bi došao do publike, što je danas prava retkost.
Danilo je još jedan reditelj koji dokazuje da za režiju nikada nije kasno i da se u zrelim godinama najčešće i stvaraju zrela dela.

Branko Radaković