Rok muzika i muzičari na filmu u Srbiji i državama bivše SFRJ

Zanimljivo je da do sada u Srbiji nije snimljen ni jedan biografski igrani film o nekoj rok grupi ili pojedincu. U svetu je tako nešto normalno, a kod nas je to još uvek apsolutno neistraženo polje. Čak ni teorijski do sada nije postojala mogućnost za tako nešto, a i niko od filmskih autora nije javno izneo želju za takvom vrstom projekta. Sigurno bi bilo interesantno napraviti igrani film recimo o ''EKV-u'', pre svega zbog toga što su bili i ostali najkvalitetnija rok grupa, a i život mnogih članova ove grupe bio je veoma dramatičan, te bi u svakom smislu sigurno bio intrigantan za široke narodne mase. Sugurno je i da je priča o ''EKV-u'' jača od bilo koje priče o nekom svetskom bendu jer su ''EKV'' definitivno jedini bend na planeti čiji su svi članovi iz originalne postave u kratkom periodu mladi preminuli.

Pored njih, u Srbiji ima još dosta grupa i pojedinaca iz rok sveta čije su sudbine bile kao stvorene za film ali u Srbiji se još niko nije setio da nešto tako realizuje, što možda i jeste, a možda i nije za osudu. Uostalom, rok na ovim prostorima nikada nije ni bio shvaćen na pravi način. Kad uzmemo u obzir i činjenicu da u ovoj zemlji nikada nije snimljen ni jedan igrani film o nekoj ličnosti iz sveta nauke (doduše u Hrvatskoj je situacija malo drugačija. Hrvatski reditelj Krsto Papić je snimio ''Tajna Nikole Tesle'' 1980, a 1977. urađena je i hrvatska serija ''Nikola Tesla''), slikarstva (TV drame o Savi Šumanoviću ''Šumanović – Komedija umetnika'' 1987. i o Mileni Pavlović – Barili ''Devojka sa lampom'' 1992. ne mogu da ubrojim u prave biografske igrane filmove jer to nisu) ili iz neke druge važne oblasti, onda je svakako razumljivo da ni rok grupe i ličnosti nisu dostojanstveno ovekovečene na filmskom platnu, a pošto je i rok i umetnost uvek na zadnjem mestu, izgleda da će još puno vremena morati da prođe da bi neko uopšte počeo tako nešto da radi i kako bi to postalo normalan deo naše kinematografije.

Ni u ostalim zemljama bivše SFRJ države do danas nije snimljen ni jedan biografski igrani film o nekom rok bendu ili zvezdi, a svakako bi se moglo naći neko zanimljivo ime. Hrvatska je imala recimo Ivicu Čuljka koji bi sigurno bio prava tema za jedan uzbudljiv film. Zanimljivo je da ni o nekom narodnjaku nije ništa urađeno, s' obzirom da su oni puni para i mogli bi to lako da finansiraju. Do prvog biografskog igranog filma ostaje nam samo mogućnost da maštamo o tome kako bi izgledale sekvence nekog igranog ostvarenja o nekim poznatim domaćim rok zvezdama. Sa druge strane, rok je opet bio uvek manje-više podloga za mnoga igrana ostvarenja (najaktivniji nekadašnji kompozitori bili su braća Predrag i Mladen Vranešević koji su radili muziku za mnogobrojne domaće filmove), a određen broj naših popularnih rokera pojavljivao se u filmovima. Neki naši bivši i sadašnji rok muzičari i profesionalno se bave filmom. Ima i onih koji zaigraju po koju ulogu, a imamo i obrnutu situaciju, gde poznate filmadžije povremeno, kada imaju vremena sviraju. Mada i tu ima onih koji rok i ne shvataju samo kao hobi. Ipak, od rok muzike na našim prostorima ne može da se živi, pa mnogi beže od bavljenja rokom kao od kuge. Glumac Igor Pervić je recimo na početku svoje karijere imao danas zaboravljeni bend ''Duh Nibor'', a kasnije se s' vremena na vreme vraćao muzici. Srđan Todorović je svojevremeno potpuno napustio muziku, da bi se potpuno predao glumi, iako je izgradio izvanrednu muzičku karijeru i bio jedan od najorginalnijih bubnjara bivše SFRJ. I poznati glumac Branko Đurić – Đura imao je svojevremeno rok grupu ''Bombaj štampa''. Reditelj Milutin Petrović i dramaturg Vladimir Đurić - Đura u drugoj polovini osamdesetih godina prošloga veka činili su glavno jezgro benda ''Heroji''. Zanimljiv je i primer Emira Kusturice koji je postao dosta aktivan kao gitarista kada se sasvim ostvario kao svetski priznat reditelj i kada su mu izgleda dojadile najprestižnije nagrade i glamur festivala, pa je u zrelim godinama postao pravi rok buntovnik. Pevač ''Direktora'' Nebojša Drakula autentična je pojava u filmu ''Lepa sela, lepo gore'' iz 1996. u kome se još pojavljuju pevač ''Revolvera'' Musa Imran, basista nekada popularnih ''Idola'' Zdenko Kolar, Zoran Radomirović – Švaba iz ''Električnog orgazma''. Švaba je imao i epizodnu ulogu u filmu ''Crni bombarder'' iz 1992, dok je Drakula glumio još i u omnibusu ''Flert'' iz 2005, a zajedno sa svojim gitaristom iz benda Miroslavom Pilipovićem – Trtom igra u ''Čitulji za Eskobara'' iz 2008. Pored Zdenka Kolara i drugi članovi ''Idola'' imali su svoje role u par filmova. Igor Blažević poznatiji kao Blaža imao je malu rolu u filmu ''Tri palme za dve bitange i ribicu'' iz 1998. Inače, scenarista filma ''Lepa sela, lepo gore'' Nikola Pejaković pored toga što je i glumac, pokazao između ostalog i da je veoma darovit kao rok muzičar. 2001. izdao je album pod imenom ''Mama, nemoj plakati'', a svoj projekat nazvao je ''Kolja i smak bijelog dugmeta''. 2009. izdao je i drugi album jednostavnog naziva ''Kolja''. Prvu glavnu ulogu imao je u filmu ''Anđeli 3 - Rokenrol uzvraća udarac'' iz 2006. gde je glumio lik Dorijana koji je prodao dušu đavolu i tako postao turbo-folk zvezda. U drugoj polovini devedesetih godina prošloga veka postojao je i veoma popularan bend ''Kuguarsi'' koji je bio sastavljen od naših veoma poznatih glumaca. Frontmen grupe bio je čuveni Dragan Jovanović, a sa njim u grupi bili su i Nikola Đuričko i Boris Milivojević koji su imali i bend ''Sport i reinkarnacija''. Još jedan član ''Kuguarsa'', Bogdan Diklić, najiskusniji glumac među njima, svojevremeno je u javnosti nastupao kao bubnjar u još par kratkotrajnih bendova.

Zafir Hadžimanov, Milan Delčić – Delča i Srđan Šaper završili su Fakultet dramskih umetnosti ali niko od njih nije se baš nešto proslavio na filmu. Doduše, svako od njih imao je po nekoliko filmskih uloga. Zafir je glumio u par dugometražnih ostvarenja. Najpoznatija mu je uloga u trileru ''Nož'' iz 1967. U tom filmu tumači lik mladog popularnog pevača Aleksandra Kiša koji biva ubijen pod misterioznim okolnostima. Multimedijalni umetnik Ivan Piko Stančić, po obrazovanju akademski slikar ali u javnosti najpoznatiji kao muzičar koji je radio i sarađivao sa mnogim najznačajnijim rok sastavima koji su najveću popularnost stekli dok je još cvetala SFRJ, imao je glavnu mušku ulogu u ljubavnoj drami ''Ljubica'' iz 1978. Stančić se pokazao kao izuzetno talentovan glumac. Odglumio je bolje od mnogih u tom filmu koji su se profesionalno bavili glumom. Šteta što nije nastavio da se bavi ovom profesijom jer je pored toga što je zanatski dobro odradio svoj posao pokazao i da poseduje izvanrednu harizmu i izgled pravog lepuškastog zavodnika, što ga je moglo učiniti uspešnim glumcem ali činjenica je da se ne može čovek svime baviti. Piko se u svakom pogledu kasnije uspešno ostvario u drugim umetničkim domenima. I Šaper je imao veoma zapaženu ulogu u filmu ''Davitelj protiv davitelja'' iz 1984, dok je Delča imao male epizodne uloge u dva dugometražna ostvarenja. Glumio je u jednom od najgorih srpskih filmova ''Slatko od snova'' iz 1994. i filmu ''Sivi kamion crvene boje'' iz 2004. Da je rokenrol šezdesetih godina prošloga veka bio veoma popularan u SFRJ možemo zaključiti i preko određenih filmova. U kultnom ostvarenju ''Kad budem mrtav i beo'' iz 1967. pojavljuju se ''Crni biseri'' kao pratnja mladim neafirmisanim pevačima na audiciji u Beogradu. Dragan Nikolić kao Džimi Barka pokazao je javno koliko ne zna da peva. U tom ostvarenju prvi put na filmu pojavio se Predrag Jovanović, kasnije poznat kao Peđa D'Boy. U filmu je predstavljen kao ''mladi hipik iz Kruševca''. ''Crni biseri'' pojavili su se 1968. i u filmu ''Višnja na Tašmajdanu''.

Deo koncertne atmosfere najpopularnijeg rok benda svih vremena na prostorima SFRJ ''Bijelog dugmeta'' večno je ugraviran u filmovima ''Nije nego'' iz 1978. i ''Pejzaži u magli'' iz 1983.

Druga polovina sedamdesetih godina prošloga veka donosi i pank u nekadašnjoj SFRJ, pa tako u simpatičnoj TV drami ''Kost od mamuta'' iz 1979. pojavljuje se ''Pekinška patka''. Njihov nastup na jednoj audiciji bio je dokaz da je pank definitivno zaživeo i u Srbiji. Grupa ''Buldožer'' je 1979. objavila mini LP ''Živi bili pa vidjeli''. Na njoj se našla muzika koju su radili za istoimeni film i za to su bili adekvatno nagrađeni iste te godine. Dobili su Zlatnu arenu u Puli. Početkom osamdesetih godina prošloga veka neke naše filmove krasila je novotalasna muzika tadašnjih mladih kreativnih grupa, a jedan od najpoznatijih ostvarenja svakako je ''Dečko koji obećava'' iz 1981. U njemu je izvanredno izneo ulogu Pita tada basista grupe ''Šarlo akrobata'' Dušan Kojić – Koja koji je pre toga već posedovao kakvo-takvo glumačko iskustvo jer je imao malu ulogu u filmu ''Radio Vihor zove Anđeliju'' iz 1979. Iako glumi pored Aleksandra Berčeka u kultnom ostvarenju iz 1981, Koja ni u jednom trenutku nije zaostajao za velikim glumcem u svojoj roli. Sve to odglumio je kao da je pravi profesionalac, dok se njegov kolega Milan Mladenović pokazao kao slab glumac u filmu ''Crna Marija'' iz 1986. Milan se i stideo ove uloge, a to što je bio neprirodan u toj ulozi nikako ne umanjuje njegovu vrednost kao umetnika. Jednostavno nije bio stvoren i za to da glumi. Pre ''Crne Marije'' pojavio se sa tadašnjim članovima ''EKV-a'' u filmu ''Tajvanska kanasta'' iz 1985, a nešto veću ulogu imala je Margita Stefanović – Magi koja je glumila sestru glavnog lika. I Magi nije briljirala. Treba napomenuti kada se govori o filmu ''Crna Marija'' da je on i pored toga što je veoma loše urađen, ipak važno svedočanstvo jednog perioda i zanimljiv je sam po sebi zbog toga što je spojio neke ljude na jednom mestu koje više nismo mogli da vidimo ni u jednom projektu zajedno. U njemu pored Milana Mladenovića glume između ostalih i Sonja Savić, Branko Vidaković, Goran Čavajda – Čavke i Igor Pervić.

''Crna Marija'' je klasična priča o bendu koji propada, pa se teškom mukom vraća na scenu, što zapravo predstavlja klasičan holivudski kalup stvoren za lake filmove. Čavke je glumio još i u TV rok opereti ''Kreatori i kreature'' iz 1988, diplomskoj TV drami Milutina Petrovića ''Telefonomanija'' iz 1987, a pojavio se u još nekim ostvarenjima od kojih su najpoznatiji: ''Kako je propao rokenrol'' iz 1989. i ''Paket aranžman'' iz 1995. Nebojša Krstić imao je glavnu ulogu u filmu ''Šest dana juna'' iz 1985. U njemu glumi mladog Rajka koji mora u vojsku i u malom mestu sa drugovima provodi šest slobodnih dana koji su mu ostali do odlaska na odsluženje vojnog roka. Umesto u vojsku, Rajko na kraju odlazi u neizvesnu budućnost. 1989. snimljen je najpoznatiji muzički film u Srbiji ''Kako je propao rokenrol'' koji je u samom naslovu imao neverovatnu proročku nit. Možda bi danas trebalo snimiti film pod nazivom ''Kako je propao turbo-folk'', pa bi možda ponovo rok zavladao. Pored toga što je ''Kako je propao rokenrol'' najpoznatiji muzički film, on je u vreme kada je snimljen bio veoma inovativan, a takva kreativnost u jednoj muzičkoj komediji do danas nije prevaziđena. Na filmu i za film radili su mnogi popularni rokeri tadašnje SFRJ. Mnoge replike iz filma mnogim generacijama bile su i ostale drage.

''Paket aranžman'' iz 1995. deluje kao pokušaj da se snimi nešto slično poput omnibusa ''Kako je propao rokenrol''. U prvoj priči ''Mačo trip'' imamo za glavnog junaka Darka koji živi sa rođenim bratom i roditeljima i koji ne može da se prilagodi novom vremenu i svemu onome što nosi sa sobom savremeni život. Iako je mlad, Darko nema devojku, ne izlazi i ne pije alkohol, što je njegovom ocu prosto neshvatljivo. Zbog toga on svira klasičnu gitaru i želi da dostigne savršenstvo u muziciranju ali ima i želju da pronađe devojku za sebe koja bi ga prihvatila takvog kakav jeste ali pošto moderno vreme ne trpi nežne štrebere, Darko je primoran da izmeni neke svoje osobine. Ova priča posvećena je može se reći u neku ruku klasičnoj akustičnoj gitari, druga bas gitari, i treća električnoj solo gitari. Ideja druge priče ''Noć bez sna'' reditelja Dejana Zečevića je zapravo apsolutno prekopirana iz američkog filma reditelja Džona Dala ''Zapadni Red Rok'' iz 1993. u kome glavnu ulogu igra Nikolas Kejdž. Jedino što je u ''Noć bez sna'' izmenjeno su sitnice koje su prožete specifičnim srpskim humorom. Treća priča ''Herc minuta'' govori o rok gitaristi koji je apsolutno opčinjen Zapom ali i tekilom. U svoj svojoj zaslepljenosti dolazi i u sukob sa zakonom. Sve tri priče zapravo su tragikomične vinjete koje mogu biti simpatične širokom krugu gledaoca. ''Paket aranžman'' ipak, nije uspeo da dostigne popularnost omnibusa ''Kako je propao rokenrol'' ali je zato definitivno ostavio traga na domaću kinematografiju i svakako je veoma važan za urbanu srpsku rok kulturu jer ovakva vrsta filmova nije tako česta pojava kod nas.

U ovom omnibusu, pojavljuju se poznate rok grupe ''Babe'' i ''Prljavi inspektor Blaža i kljunovi'', a i poznati muzičari Dušan Prelević – Prele i Vlada Janković – Džet. Džet je imao i jednu od glavnih rola u dokumentarnoj drami ''Crno i belo'' iz 1990, dok je Prele napisao scenario za film ''Poslednji krug u Monci'' iz 1989. 1997. snimljen je odličan slovenački film ''Autsajder'' u kojoj je glavni junak Sead Mulahasanović koga glumi Davor Janjić. Sead je primeran i odličan učenik u srednjoj školi koji počinje da se druži sa pankerima i osniva bend, te tu dolazi do problema. Malograđansko društvo nema osećaj za takav novi radikalan stil mladih jer se ne uklapa u dotadašnje prihvaćene norme ponašanja, a zbog svega toga najviše ispašta glavni junak. Veliki problem ima i sa ocem koji se oštro suprotstavlja takvom načinu života. ''Autsajder'' govori o vremenu neposredno pre Titove smrti, a u završnim scenama imamo situaciju gde saopštavaju na TV-u da je Tito umro, dok glavni junak ubija sebe pred očima svog oca koji izgleda kao da je više zabrinut za smrt predsednika, nego za sina.

Za razliku od ''Autsajdera'' koji je u suštini tragična drama, odličan hrvatski film ''Pjevajte nešto ljubavno'' iz 2007. rok priču svodi na laganu komediju, iako se takođe bavi životnim problemima i ima doziranu dramatičnu notu. Takođe se bavi problemom mladih ali ovde mladi uz mnoštvo naizgled nerešivih komplikacija na kraju dolaze do rešenja. Pored raznoraznih učešća na igranim ostvarenjima, o nekim našim najpoznatijim rok grupama i pojedincima snimljeni su dokumentarni filmovi. Nekada je retko ko mogao od pevača da ima dokumentarac ali je zato velika zvezda Zdravko Čolić imao svoj, pod nazivom ''Pevam danju, pevam noću''. Ovaj film snimljen je 1979. i Zdravko je tada zaista bio pravi kvalitetan pop izvođač.

1988. Goran Gajić režirao je dokumentarni muzički film ''Laibach: Pobeda pod Suncem'' o kontraverznom sastavu iz malog gradića u centru Slovenije koji je polako gradio planetarnu karijeru. Inače, ''Laibach'' su se pojavili u Kjubrikovom filmu ''Gvozdena zavesa'' iz 1987. Imali su sporedne uloge. Glumili su vojnike. Veoma zanimljiv dokumentarac sa igranim elementima je ''Geto'' iz 1996. Glavni junak Goran Čavajda – Čavke bolno govori o jednom vremenu koje je nestalo, a čiji je on aktivni svedok bio. Novotalasni heroj suočava se sa realnošću i to ga iscrpljuje jer se ne uklapa u model novog vremena koje je nastupilo početkom devedesetih godina prošloga veka. To novo vreme uništilo je estetiku kreativnog doba osamdesetih. U glavnom gradu Srbije i dalje postoje rok grupe ali one su skrivene po podrumima i kafićima, dok kič ideologija vlada u ogromnim halama, po najmoćnijim medijima i u širokim narodnim masama. Čavke nije čak ni dočekao premijeru filma u kome je bio glavni glumac. Teško bolestan otišao je u Tasmaniju, gde je i želeo da umre. Preminuo je tamo 16. februara 1997. U XXI veku muzički dokumenatarci kao da postaju sticajem okolnosti pomodni hit, naročito u drugoj polovini prve decenije XXI veka. Svi nešto snimaju, a samo mali broj uspeva da ostvari zaista kvalitetne filmove. Izgleda da je nedostatak novca za stvaranje igranih ostvarenja mnoge autore naterao svesno ili nesvesno da rade dokumentarce, a i tehnika je otišla toliko daleko da danas snimiti dokumentarac ne predstavlja neku veliku glavobolju (dovoljno je samo da imate malo para, volje i energije da istrajete u svojoj ideji), pa je za par godina u prvoj deceniji XXI veka napravljeno toliko muzičkih dokumetaraca koliko nije za par poslednjih decenija XX veka.

U daljem tekstu probaću da nabrojim što više filmova ali znam da ću neke izostaviti jer je teško u takvoj hiperprodukciji imati uvid baš u sve što je snimljeno na prostorima bivše SFRJ.

Zanimljivo je da na samom početku novog veka Kusturičin prvi film govori o njegovoj rok grupi ''Emir Kusturica & The No smoking orchestra''. Dokumentarac je nazvan ''Priče super osmice'' i kao da je najavio talas mizičkih dokumetarnih filmova. Kratki film ''Kad se neko nečem dobro nada'' iz 2001. nepotpun je biografski film o novosadskoj rok grupi ''Obojeni program'' ali s' obzirom da je do tada ovakva vrsta dokumetaraca bila retka, ovo ostvarenje je bilo pomak u tom domenu i zbog toga ga možemo smatrati važnim dokumentom. Autor ovog dokumentaraca Brankica Drašković, 2005. odala je još jednom počast ''Obojenom programu'' i snimila dokumentarac ''Da li je to čovek ili je mašina?'' o snimanju istoimenog albuma grupe u Holandiji. Kamere prate ovaj bend od Novog Sada do Holandije, studijski rad i povratak u Srbiju. Brankica je 2009. napravila i film o još jednom bendu iz Novog Sada koji se po stilu i stavu apsolutno podudarao sa ''Obojenim programom''. Uostalom oni su nastali gotovo u isto vreme i bili predstavnici novog talasa u glavnom gradu Vojvodine početkom osamdesetih godina prošloga veka. Dugometražni film o originalnom bendu ''Boye'' nazvan je ''Prvi pravi ženski zvuk''. Inače, grupa ''Obojeni program'' se pojavljivala u filmovima Želimira Žilnika: dokumentarnoj drami ''Prvo tromesečje Pavla Hromiša'' iz1983. i igranom filmu ''Tako se kalio čelik'' iz 1988. 2003. Igor Mirković je snimio dokumentarac ''Sretno dijete'' koji je usredsređen na novotalasnu muzičku scenu SFRJ ali informativno govori i o bendovima pre pank revolucije. Pažnju u ovom filmu dobio je i Branimir Štulić, a 2005. o Štulićevim glavnim junacima iz pesama urađen je i TV dokumentarac pod nazivom ''Tko su junaci Džonijevih pjesama?''. Januara 2003. započeto je snimanje kratkog dokumetarnog filma o nastanku albuma ''Harmonajzer'' grupe ''Električni orgazam''. Aprila iste te godine film je i završen. Režirao ga je Ivan Markov i ostvarenje je jednostavno nazvano ''Harmonajzer'' po albumu grupe. Sonja Savić odala je počast alternativnim umetnicima Slovenije, Zagreba i Beograda kroz multimedijalni dokumentarac ''Šarlo te gleda'' koji je završen 2003. ''Šarlo te gleda'' razočarao je mnogobrojnu publiku. Umesto da više govori o grupi ''Šarlo akrobata'', Sonja je pored toga što je više govorila o svim drugim grupama, i suviše apstraktno prišla svom radu, pa je film ispao veoma haotičan i nedovršen, a jedna velika zamerka je i ta što je kroz film paranoično kritikovala političare kojima ipak, tu nije bilo mesto. Da je to bilo usputno, moglo bi i da prođe ali gledajući ovaj film stiče se utisak da je Sonja bila ubeđena kako je za smrt pojedinih rokera u svakom pogledu odgovorna država, a ne droga. 2003. snimljen je i biografski dokumentarac o pank grupi ''KBO!'' pod nazivom ''KBO! – Dvadeset i jedna godina'' koji govori o bendu od samih početaka, njihovim problemima koji su ih pratili kroz celu karijeru u Srbiji ali i o uspesima koje su postigli u inostranstvu. Dokumentarac ''Kad muzičari šokiraju'' iz 2005. govori o grupama i autorima koji su na razne načine, nekada svesno, a nekada neplanski šokirali javnost. 2005. urađen je i film o vlasniku nezavisne etikete ''Slušaj najglasnije!'' Zdenku Franjiću i pojedincima i bendovima koji su sarađivali sa njim. Ovde u potpunosti upoznajemo Franjića koji je pokazao svoju veliku i iskrenu skromnost, te da je zaista u tom poslu i dalje svim srcem, bez obzira što svoj rad nikada nije mogao adekvatno da naplati. 2006. snimljen je dokumentarac ''Bilo jednom...'' u kome se pojavljuju novosadski muzičari koji govore o devedesetim godinama kao o godinama koje su bile znatno inspirativnije od vremena posle Miloševića. Iako je Milošević bio nekadašnji glavni neprijatelj mladih, ispostavilo se da je u vreme njegove vladavine bilo veoma pogodno za širenje rok kulture. Te 2006. snimljen je i dugometražni film ''Nevidljiva nacija'' koji između ostalog govori o dolasku panka u Suboticu krajem sedamdesetih godina prošloga veka i bendovima koji su funkcionisali i imali problema sa tadašnjim lokalnim vlastima. Pored toga film obrađuje i vreme posle pank revolucije sve do 2006. Iako u Subotici gotovo da nije bilo bendova koji su u vreme novog talasa stigli do šire afirmacije, takva energija i elan više nikada nisu vraćeni. U Subotici, kao i u drugim mestima Srbije zavladala je apatija i ovaj film to verno prikazuje. I pored toga što je ''Nevidljiva nacija'' jedan od tehnički najjeftinijih filmova, on može da bude veoma zanimljiv budućim individualcima koji nameravajau da se razlikuju od svoje učmale sredine. Reditelj ''Nevidljive nacije'' Darko Kovačević snimio je 2008. još jedan dokumentarac pod imenom ''Napred u prošlost – Banatski trougao'' koji je pre svega jako loše snimljen. Iako je ideja za film dobra, u realizaciji autor nikako nije zadovoljio ni osnovne kriterijume kojim bi bar pokušao da zainteresuje potencijalne gledaoce jer je u pokušaju da bude moderan nespretno napravio katastrofalne amaterske greške, te je tako ispoljio sve nedostatke u radu. 2006. u Sloveniji je snimljen srednjemetražni dokumentarac ''Dolgcajt'' koji govori o nastanku debi albuma čuvenih pankera ''Pankrta'' koji su u drugoj polovini sedamdesetih godina prošlog veka napravili pravu revoluciju u rok muzici na prostorima SFRJ države. ''Dolgcajt'' je bila prva slovenačka pank ploča. Zanimljiv je i kratki film ''Sloboda ili ništa'' iz 2007. koji govori o ''Partibrejkersima''. Ovo nije biografski dokumentarac, već samo jedan kratki osvrt na trenutni rad ove legendarne rok grupe.

2008. konačno je snimljen i film o ''EKV-u'' pod nazivom ''Kao da je bilo nekad''. Za prave obožavaoce ''EKV-a'', ovaj film ništa posebno novo nije doneo. Dobro je što se neko setio da načini dokumentarac o najkvalitetnijem bendu u Srbiji ali film je samo dao delimično sliku o tom vremenu kada je veliki bend radio punom parom, tako da slobodno možemo reći da je ovo samo inicijalna kapisla i trebala bi da podstakne nekog autora da priču o ''EKV-u'' načini onako kako to bend kakav je bio ''EKV'' zaista zaslužuje. Slovenački umetnik Rudi Uran koji je 2007. snimio ''4 koncerta za Buldožer in...'' uradio je 2009. i muzički dokumentarac ''Vlada izbliza'' koji govori o poznatom muzičaru Vladi Divljanu.

Dušan Kojić – Koja je uvidevši da više niko ne daje ni pet para na rok i da na nikoga ne može da se osloni odlučio da sam uradi dokumentarac u sopstvenoj produkciji koji je sam montirao i režirao. Materijal za ''Fank-i-lastiš Crnog Zuba'' počeo je da snima 2004, a film je završio 2009. U njemu se pojavljuju svi Kojini bitni saradnici sa kojima je radio u periodu dok je sniman materijal za ovo ostvarenje. 2009. snimljen je i odličan dokumentarac pod nazivom ''Muzika na struju'' koji govori o 25 godina dugoj karijeri Momčila Bajagića – Bajage i njegovom bendu. Dokumentarni film o Dušanu Preleviću ''U redu, pobedio sam'' koji je dugo najavljivan, definitivno je ugledao svetlo dana 2010. Diplomski rad reditelja Vladimira Petrovića zanimljivo je svedočanstvo za one koji su voleli poznatog beogradskog boema Preleta. Ono što je još zanimljivije je činjenica da je reditelj vodio razgovor sa Preletom nekoliko meseci pre njegove smrti i to snimanje je trajalo samo tri dana. O njemu u filmu govore između ostalih Bogdan Tirnanić, Dragan Nikolić, Momo Kapor i Petar Božović.