U Srbiji u kojoj više ne vladaju nikakvi moralni i estetski kritički stavovi, normalno je da ni film, ni filmska kritika, a ni svi ostali propratni elementi koji idu uz to ne mogu da budu na zavidnom nivou. 
Krajnje je vreme da se nesto promeni
Iako su oduvek postojali klanovi u filmskom svetu i kod nas, čini se ipak da je filmski lobi jači nego ikada. Nadobudni kritičari i autori uporno forsiraju ostvarenja koja realno ne zavređuju pažnju koju im mediji ukazuju i tako stvaraju haos, pa jedan deo publike koji nema toliko vremena za umetnost normalno je da nema ni volje da sagleda šta se zaista dešava i smatra da nam je film propao, te više i ne ide u bioskop jer zvanična domaća kinematografija nema Bog zna šta da ponudi, dok sa druge strane određen broj ljudi sve to prati bez sopstvenog kritičkog stava. Znači, što se tiče te zvanične filmske kritike i autora, oni su na nivou srpskih političara koji znaju samo da pričaju i obećavaju, a kada treba ozbiljno da se zavrnu rukavi nema ih nigde. Dakle, svaka čast za priču i obmanuli ste jedan deo naroda ali gde su tu dela? Nema ih. Samo nam ostavljaju prazne priče.
Jednom godišnje se eventualno snimi po jedan dugometražni film koji zaista ima umetničku vrednost, dok ostali ili bivaju previše naklonjeni publici i postaju samo zabavne vinjete ili se izgubi umetnička nit koja je u pripremi možda bila primarna ali u realizaciji zbog podilaženja ukusu masa na kraju ne dobijemo dobar film ni u umetničkom, a ni u bilo kom drugom smislu.
U poslednjih par godina u Srbiji nije snimljeno komercijalno dugometražno ostvarenje kojim bi Srbi mogli da se ponose, dok je recimo u Hrvatskoj situacija bolja. Tu su između ostalog snimljeni ''Moram spavat anđele'', ''Ničiji sin'' i ''Metastaze''.
Imamo i mi nešto. Nije baš da nemamo. ''Četvrti čovek'' je odlično ostvarenje ali nakon njega nije urađen ni jedan više film koji bi mogao da mu parira.
Nisam prorok, ni mesija ali siguran sam da domaća kinematografija ne može kvalitetno da opstane ukoliko kritičari budu pristrasno pisali samo o autorima koji im plate da pišu o njima ili o ostvarenjima svojih ličnih prijatelja koji snimaju loše filmove ali koje ni slučajno niko od kritčara ne kritikuje iz ''prijateljskih'' razloga. Samo se pišu hvalospevi zato što ih je neko potplatio ili zato što su privatno ''jako dobri'', a pljuju bezrazložno dobre filmove zbog toga što su lično zavađeni sa samim autorima filma. Tako da danas gotovo da ne postoji konstruktivna kritika. Teoretičari ili oštro iskritikuju neko delo ili ishvale do besvesti iz već navedenih razloga. Niko više nije profesionalac u svom poslu i tu se izgubio objektivan uvid u filmsko stvaralaštvo u Srbiji. Tako je u pogrešnom vremenu stasalo puno pogrešnih scenarista, reditelja, filmova, glumaca, kritičara i svega onoga što ide uz sve to što uništava našu jadnu kinematografiju koja je ionako siromašna i bez korumpirane većine. I nekada se u sve petljala politika i lični interesi ali je opet na kraju od svega ostao samo kvalitet. Sve što je bilo isfolirano vremenom je izgubilo svoju težinu. Balon je pukao na kraju i ostale su samo prave vrednosti. Koga danas briga što je Dejan Đurković, koji je svojevremeno bio predsednik Udruženja filmskih radnika Srbije šezdesetih godina prošloga veka, zahtevao da se onemogući snimanje filma ''Kad budem mrtav i beo''? Film je ipak snimljen i postao je i više nego kultni, a sadašnji filmofili ni ne znaju ko je to Đurković. Dakle, prava filmska umetnost opstaje bez obzira što glavešine nemaju sluha za prepoznavanje kvaliteta. Uvek je bilo tako i na žalost ništa se neće promeniti po tom pitanju. Šteta je samo što se neki ljudi ne uče na tuđim greškama. Zbog toga nikako ne možemo da napredujemo jer oni koji trebaju, nikako da daju podršku pravim ljudima, već ponavljaju greške njihovih predhodnika. Podmetanje nogu novim i mladim kolegama redovan je sport mlađih iskusnih kadrova koji kao rukovode ''novim filmskim projektima''.
Zbog toga se dešavaju i razne nelogičnosti, pa tako imamo amaterske filmove koji su bolji od takozvanih profesionalnih, ako ne u produkcionom smislu, onda sigurno u umetničkom. Dešava se i da od najskupljih filmova od kojih se mnogo očekuje, ništa ne dobijemo. To se recimo desilo sa filmom ''Čarlston za Ognjenku''. U doba realizacije film je imao neverovatnu ''podršku'' medija i ishvaljen je tako kao da se radi o nenadmašnom remek-delu, a dobili smo samo solidno ostvarenje. Slično se desilo i sa ostvarenjem ''Sveti Georgije ubiva aždahu'' koji je nadmašio po pitanju budžeta predhodni film. Žalosno je da se u doba sveopšte finansijske krize utrkuju ko će da napravi skuplji film, a da od toga dobijemo jedno veliko ništa. ''Sveti Georgije ubiva aždahu'' je verovatno najveće razočarenje u našoj kinematografiji. Od najvećih savremenih tvoraca komedije i vrhunske glumačke ekipe mnogo se očekivalo, a dobili smo katastrofalan promašaj.
Pošto se naši stvaraoci stalno žale kako im treba novac i kako im niko ne da za film i umetnost, samo jedan validan dokaz je dovoljan da sruši tu iluziju. Uzmimo za primer recimo ''Ko to tamo peva''. Tu je bilo potrebno malo para, a ipak dobili smo remek-delo za sva vremena. Dakle, za velika dela nije potreban novac. Velika dela se ne mere po količini para, već po tome šta ste stvorili od novca koji ste imali na raspolaganju. Očigledno da danas više vole da troše, a malo da daju. Opet nailazimo na podudarnost sa ovdašnjim političarima.
Finansijeri filmova ''Čarlston za Ognjenku'' i ''Sveti Georgije ubiva aždahu'' morali su da opravdaju uzalud bačen novac, pa su ovi filmovi ''morali'' da budu nagrađeni, te je tako ''Sveti Georgije ubiva aždahu'' iscenirano dobio epitet ''najbolji film 2009.'' ali koga briga za to kada film ne vredi.
Ništa se neće promeniti sve dok država bude finansirala samo projekte u svoju korist a svi moćnici ignorišu entuzijaste koji disciplinovano prave kvalitetne filmove. Danas nikoga ne interesuje državni reditelj Vjekoslav Afrić, već Makavejev, Pavlović i ostali iskreni reditelji koji su nekada počinjali bez podrške države.
Dok je u jednopartijskom sistemu bila zabranjena sloboda mišljenja gde je vladala ideološka kontrola svesti, u višepartijskom sistemu ispostavilo se na žalost da vlada kontrola koja je možda još i gora nego nekada.
Što se tiče nezavisnih filmova i tu pored iskrenih entuzijasta imamo bujicu loših ostvarenja koje forsiraju ljudi iz prestonice, pa tako ću navesti primer jednog apsurdnog festivala koji po svom licemernom stavu nije jedini. U pitanju je ''Festival Youngsterskog filma'' koji je održan 2009. i na kome je učestvovao sa svoja tri filma autor ovog teksta. Tu sam se još jednom lično uverio u mnogobrojne smešne i jadne poteze našeg takozvanog filmskog ''establišmenta''. Bilo me je iznenadilo da sam uopšte prošao selekcijonu komisiju koju su činili profesori Akademije umetnosti, a najpoznatiji među njima bio je reditelj Milutin Petrović. Navikao sam da me ignorišu u Beogradu, pa je ovo bilo malo i zbunjujuće za mene. Od pet filmova koja sam uputio na konkurs prošla su čak tri (''Putokaz za život koji ne postoji'', ''Lice istine'' i ''Iluzija''). Dva delimično politička filma (''Sloboda i performans'' i ''Reportaža o dva umetnika'') nisu prošla. Tri koja su prošla nemaju kritički osvrt na dešavanja u zemlji i medije, pa su, između ostalog, verovatno zbog svoje benignosti uspela da prođu. Takmičarski program je trajao dva dana u bioskopu ''Balkan'' i za ta dva dana prikazani su i moji filmovi, a ja nisam prisustvovao toj manifestaciji, već sam to sve ispratio preko Interneta. Naravno, nisam dobio ni jednu nagradu i ne žalim se zbog toga. Drago mi je da sam uopšte prošao stručnu selekciju ali ono što mi je bilo jako interesantno je da je glavnu nagradu osvojio film ''Pacijent 0'' Miroslava Lakobrije koji je veoma poznato ime, ako ne za širu masu, onda sigurno za srpski filmski svet jer je Lakobrija bio zadužen za specijalne efekte i maske u nekim veoma poznatim filmovima kao što su recimo: ''T. T. Sindrom'', ''Mala noćna muzika'' i ''Krojačeva tajna''. Festival je inače bio namenjen isključivo neprofesionalnim filmskim autorima koji do sada nisu radili profesionalno na filmu i to je bio glavni uslov prilikom prijavljivanja za ''Festival Youngsterskog filma''. Postavlja se onda pitanje kako je moguće da je Miroslav Lakobrija posle gomile iskustva na profesionalnom filmu mogao uopšte da učestvuje na njemu? Da li on treba da se stidi zbog toga, žiri ili neko drugi? Naravno, niko zbog toga nije osetio blamažu, već su mu i povrh svega dali glavnu nagradu. Meni je zaista drago da sam učestvovao na takvoj manifestaciji sa nekim ko je radio na tako poznatim filmovima. Ionako sam pre prijavljivanja malo bio isfrustriran što šaljem svoje filmove na festival neprofesionalnih autora jer mi je malo muka od termina ''amaterizam'' ali kako u ovoj zemlji nemaš baš često prilike da prikažeš svoja dela onda sam ipak odlučio da prijavim svoja osvarenja iako sam i dok je sve to trajalo osećao određenu neprijatnost ali kada sam čuo da je tu i Lakobrija, ta nelagodnost je malo prestala. Sve ostale nagrade pokupili su najvećim delom autori iz Beograda. Ni to nije čudo. U Novom Sadu festivali dižu u nebo svoje autore, a i u drugim mestima naše male domovine je tako. Jedni od drugih videli su da svako forsira svoje, pa u inat svako tera svoju priču. Umesto da se Novi Sad i Beograd uzdignu od provincijskog načina razmišljanja, oni uporno dokazuju da su to samo obična velika sela tj. najveća u Srbiji i Vojvodini. Sve to izgleda krajnje detinjasto i festivali gube svoju suštinu i pokazuju koliko ljudi razmišljaju ograničeno. Sve dok budemo terali svoju klasičnu politiku i inat, haotična situacija se neće promeniti.
Branko Radaković