Araneum

U moru kratkih studentskih i nezavisnih horora koji su snimani poslednjih godina u Srbiji, ove godine pojavio se za promenu diplomski rad ''Araneum'' autora Mihajla Obrenova koji se osmelio da stvori igrano ostvarenje od 77 minuta koje je koštalo svega 2000 dinara i pokazao da se može napraviti solidan film bez klasičnih sredstava za koje se obično smatra da su neophodne kako bi se došlo do dugometražnog kinematografskog dela.

''Araneum'' neće dopreti do šire mase pre svega zbog toga jer je film i previše hermetičan za ukus naše publike naviknute na stereotipe. Obrenov je raskrstio sa tradicionalnim kalupima horor estetike i upustio se hrabro u eksperimentisanje. U svemu tome znao je do koje granice treba da ide, pa film nije apstraktan u toj meri da zamara, već sasvim suprotno. ''Araneum'' nas prosto vuče da ga sa punom pažnjom odgledamo do kraja i pored toga što u uvodnom delu imamo naizgled monotone kadrove sa jako malo dijaloga. Ni kasnije nemamo klasične duge razgovore između likova ali upravo nam ti kratki ali efektni dijalozi puni metafora ukazuju na vreme koje smo prošli, vreme koje živimo ali nam ukazuje i na vreme koje može doći i opominje nas da ćemo zbog otuđenosti savremenog sveta sami sebe uništiti.

Radnja filma odvija se u zapuštenoj i staroj zgradi u kojoj žive stanari jednim monotonim ali sablasnim životom. Prepušteni sebi u trošnoj zgradi ni sami ne znaju šta im se tačno dešava jer dok na ulicama nema ljudi, u zgradi kišu mogu samo da osluškuju, tako da su uskraćeni i za poslednji atom prirode. Na svojoj sopstvenoj planeti zapravo žive kao da su na tuđoj jer deluju kao da je uplašeno ispituju, što je apsurdno. Za upoznavanje sopstvenog identiteta i okoline nemaju ni dovoljno vremena jer brzo stare, a opet sa druge strane stoje u jednom mestu, što je još jedan apsurd, pa tako imamo glavnog lika, dete Adama koji fizički izgleda kao mlad čovek, neprilagođeno dete Milicu koja takođe izgleda kao odrasla devojka, a u zgradi između ostalih živi i stara baka Teodora koja je jedva par godina starija od Adama. Ono što je najzanimljivije je činjenica da iako su zatvoreni u jednoj zgradi, umesto da se zbliže, oni su prilično udaljeni jedni od drugih, pa se ili jako slabo poznaju ili se uopšte i ne poznaju. Takvi apsurdi slikaju današnji svet, svet takozvane asocijalne ''Internet generacije'' kojoj je navodno sve dostupno i koje se ''druže'' uglavnom samo kada uključe kompijuter, a život im uzalud prolazi jer zapravo ne poznaju stvarnost, već žive u virtuelnim svetovima. Život u zatvorenoj zgradi metaforično predstavlja tu introvertnost koja je zavladala planetom. Čak ni sijalice u hodnicima zgrade ne rade već deset godina iz nepoznatih razloga, a niko ne može ni da ih popravi. Dakle, iako je tehnologija napredovala, mi smo ostali u mraku.

Bez bespotrebne agresivnosti, film teče sporo i tako nas opominje da je ekstremna dinamičnost zapravo usporila modernog čoveka i da život prolazi brzo, te da ga nećemo moći ponovo živeti.

Ako se može povući određena paralela ili asocijativna nit koja se provlači kroz atmosferu koja povezuje ovaj film sa nečim što smo do sada mogli videti, onda se može reći da ''Araneum'' delimično nastavlja stil ''Kičme'' i ''Krojačeve tajne'' samo što u slučaju ''Araneuma'' imamo znatno komunikativniji pristup sa gledaocem, dok likovi odišu ''Laibach'' koncepcijom. I pored svega toga Obrenov je pokazao da poseduje svoj lični autorski pečat, a asocijacije su neminovne jer danas je teško biti apsolutno originalan.