Sonja Savić – Dve godine od smrti velike umetnice

23. septembra 2010. je bilo dve godine od smrti Sonje Savić i niko se toga dana osim mene nije setio da objavi ni redak o velikoj umetnici. Učinio sam to na svom blogu ''Art film'' jer su mi pre toga tekst žestoko cenzurisali bez ikakvog smisla na jednom sajtu, pa sam zbog toga, nakon uzaludne borbe da se tekst pojavi u celosti, bio primoran da zabranim administratorima da ga objave, pošto su to želeli da učine nakaradno jer u tom obliku u kom su oni hteli da se tekst pojavi, omaž nije imao puno smisla. Zašto su to hteli otaće misterija.

To što sam se ja jedini setio da nešto objavim nije ništa pohvalno, već je tužno. Mediji su još jednom dokazali da ih kultura ne interesuje, već samo pompezne i šokantne vesti, ma iz koje oblasti one bile. Naravno, vesti za crnu hroniku, kao i dešavanja iz ''Farme'' najvažnije su informacije kojima treba napumpati srpski narod.

Svojim omažom nisam želeo da ispravljam tuđe greške, već sam još jednom želeo da se bar na trenutak prisetim glumice, a samim tim podsetim i druge koliko-toliko na njen rad.

Zanimljivo mi je i to što sam se, 22. na 23. septembar 2010, dok sam izvlačio fotografije iz filmova (''Crna Marija'', ''Kako je propao rokenrol'' i ''Šarlo te gleda'') koje pripremam za tekst o rok muzici i muzičarima na filmu u Srbiji i bivšim SFRJ državama, pitao zbog čega to baš sada radim kada ne moram jer ima vremena za to ali me je neka čudna sila terala da završim taj mukotrpni posao. Uskoro sam se setio da je dve godine od smrti Sonje Savić i bilo mi je jasno da se još jednom desila neka čudna duhovna povezanost između nje i mene. I to je uticalo da rešim da objavim nešto o velikoj glumici.

Ubrzo posle Sonjinog odlaska pisalo se kako će objaviti na godišnjicu njene smrti monografiju pod nazivom ''Sonja'', te sam svojevremeno za tu priliku ustupio fotografije koje sam izvukao iz video snimka koji sam načinio u Paraćinu 18. jula 2008. kada je Sonja izvela svoju monodramu ''Tajna venčane haljine''. Međutim, monografija ni posle dve godine nije objavljena, što je sramota. Sonji sam ove 2010. odao počast između ostalog i tako što sam objavio po prvi put te fotografije koje su namenjene za monografiju. Uz sve to išao je i minijaturni tekstualni omaž. Doduše dve fotografije su već prezentovane krajem 2008. na već pomenutom blogu ''Art film'' i u ''Helly Cherry veb zin-u'' uz tekst o Sonji pod nazivom ''Sonja Savić - Poslednji istinski trag osamdesetih''.

Zanimljivo je da su dnevne novine ''Press'' 24. septembra 2010. objavile bedan tekst o tome kako su predhodnog dana roditelji glumice Sonje Savić dali dvogodišnji pomen preminuloj ćerki u selu Donja Gorevnica kraj Čačka i sve to pod naslovom ''Dve godine od smrti Sonje Savić''. Da ne spominjem da su se verovatno malo trgli videvši, verovatno slučajno, moj tekst objavljen predhodnog dana.

Tekst ''Sonja Savić - Poslednji istinski trag osamdesetih'' objavljujem još jednom, između ostalog da bi se videlo kako su licemerni mediji reagovali dve godine pre, kada je smrt Sonje bila šokantna vest. Danas, pošto je prošlo dve godine, nema nikoga da se seti velike glumice. Ne znam šta se desilo sa njenim takozvanim fanovima i kolegama umetnicima iz Beograda i drugih gradova iz država bivše SFRJ koji su se tako snažno javno kleli u njen umetnički rad i stav kada je trebalo, a sada ih nigde nema.

Sonja Savić - Poslednji istinski trag osamdesetih

24. i 25. septembra Sonja Savić je u medijima bila prisutna više nego u poslednje dve decenije skupa. Medijska nekrofilija je uobičajena pojava kada nas neko nepovratno napusti ali mislim da takva količina neumesnih hvalospeva i poluistina, te već dosadne priče o isforsiranim komercijalnim filmovima u kojima je glumila, zgadila bi se, ako nikom drugom, upravo samoj Sonji.

Ipak, iz tih medija saznali smo za tragičnu vest i uzrok njene smrti.

Sonja je 23. septembra u 18:30 počela da pada u komu, a njen ’prijatelj’ pozvao je Hitnu pomoć oko 22 časa, kada je već prestala da daje znake života. U 22:30 lekari su konstatovali smrt. Umrla je od prekomerne doze heroina. Kompletno telo joj je bilo u ožiljcima od uboda igli i još za života bila je u bednom stanju. Pojedini mediji preneli su i vest da je slavna glumica preminula na starom dušeku, okružena špricevima i da u njenom stanu nije bilo nikakvog nameštaja jer je sve rasprodala kako bi došla do droge, što je njena majka negirala, govoreći da je vodila normalan i uredan život. Činjenica je da je Sonja živela haotično dugi niz godina i to se videlo na njoj, a uostalom to je i sama izjavljivala dok je bila živa.

Velika glumica sahranjena je u četvrtak 25. septembra u selu Donja Gorevnica kod Čačka, rodnom mestu njenog oca.

Ovim tekstom ne želim nikoga da uvredim ili da budem oštar prema nekome, već želim da realno sagledam jedno veliko ime, a trebali bi i sami poštovaoci njene umetnosti, posle ovog teksta još više da je vole. Želeo sam da napišem nešto sa čim bi i Sonja makar malo bila zadovoljna, ma gde da je sada, a i svi ostali ljubitelji i iskreni stvaraoci umetničke scene. Takođe bih želeo da ovaj tekst bude na pravi način shvaćen iako znam da se ovim tekstom ništa ne može promeniti ali barem se na neke stvari može ukazati kako bi put alternative bio dalje razvijan na zdravim i pravim osnovama.

Pre svega, Sonju sam jako voleo kao glumicu i cenio njene hrabre izlete u umetnost koja kod nas nikada nije bila dovoljno shvaćena. Dok sam bio klinac, ona je za mene bila nedodirljiva zvezda kojoj sam se divio. Ipak vremenom čovek se razvija i sazreva, pa tako se i mišljenje o nekome menja. Sonju sam i dalje poštovao ali shvatio sam da kao i drugi ljudi sa malog ekrana nije idealna. I ona je kao i svi ljudi na ovom svetu, manje ili više poznati i nepoznati, bila biće sa manama ali ono što niko ne može da ospori kada je ona u pitanju je činjenica da je bila specifična i da je potpuno odudarala od svih, ma šta da je radila.

O njenim velikim uspesima osamdesetih ne bih želeo da pišem jer je to već dobro poznato i sa ovom pričom mediji su već odavno dosadili. Uvek me je fasciniralo što pored komercijalnih filmova radi veoma predano na eksperimentalnim projektima. To je bio dokaz da ona umetnost zaista voli i da joj nije samo novac najbitniji. Međutim, kasnije su joj postali važniji nekomercijalni radovi kojima se mediji nikada nisu dovoljno bavili, a nije želela da se vrati filmovima za široke narodne mase i tu je stvoren egzistencijalni problem za nju. Mnoge moćne ljude je prozivala i tako je zaista postala odbačena. Nikada nije pristala da se prilagodi kalupima, te je zbog toga potonula u medijski mrak.

Pošto je Sonja često isticala da je alternativni umetnik, a pošto se i ja osećam pripadnikom takve vrste umetnika, želim da ovim tekstom, između ostalog i objektivno sagledam ovakvu vrstu delovanja na našim prostorima u kojima je jako teško opstati kao njen zagovornik. U našim medijima ni Sonja, a ni drugi kreativci poput nje nikada neće dobiti dovoljno prostora za svoju apstraktnu umetnost jer veći deo naše publike nikada nije bio, niti će biti spreman, a ni dovoljno obrazovan da to makar ne omalovažava. Koliko su mediji zainteresovani za ovakvu umetnost, govori dosta i tekst objavljen 18. januara 2008. o filmu ’’Šarlo te gleda’’. Dnevni list ’’Blic’’ je objavio između ostalog uz intervju sa Sonjom, sledeće: ’’Glumica Sonja Savić nedavno je režirala film ’’Šarlo te gleda’’ čija radnja govori o kultnom bendu iz osamdesetih ’’Šarlo Akrobata’’. Ovo filmsko ostvarenje premijerno će biti prikazano na festivalu dokumentarnog filma DORF 08 koji se od 6. do 9. marta održava u Vinkovcima’’. Sonja je film režirala pet godina ranije, što nikako ne može da se formuliše kao ’’nedavno’’ i ne može se opravdati kao štamparska, slučajna ili ne znam kakva greška.

27.09.2008. Vladimir Đurić - Đura napisao je takođe tekst pod nazivom ’’Heroina osamdesetih’’ gde je između ostalog uz po koju grešku, neoprostivo prekrstio dokumentarac ’’Šarlo te gleda’’ u ’’Šarlo je lep’’. I ovo je takođe objavio ’’Blic’’. Đura sebi to nije smeo da dopusti, naročito zbog toga što sebe predstavlja u javnosti kao odličan poznavalac novog talasa. ’’Blic’’ mu je obezbedio i stalnu rubriku pod nazivom ’’Duh osamdesetih’’, gde on piše o dešavanjima i akterima iz vremena novog talasa . Na ovaj način on prezentuje mlađima katastrofalne greške o tom razdoblju, što je apsurdno za nekoga ko navodno želi da očuva kulturu tog vremena putem pisane reči u ovom dnevnom izdanju. Tragedija je još veća što je isti čovek najavljivao u medijima kako bi trebalo da počne realizacija serije po njegovom scenariju koja govori o novotalasnoj sceni.

Dnevni list Srbije ’’Gazeta’’ 25. septembra 2008. objavio je tekst pod nazivom ’’Tužan kraj!’’, gde su između ostalog objavili sledeće: ’’Tokom osamdesetih, Sonja se intenzivno družila i sa članovima sastava ’’Šarlo akrobata’’ Milanom Mladenovićem (kasnije frontmenom ’’EKV’’) i Ivicom Vdovićem, koji je takođe umro od prekomerne doze 1992. godine’’. VD je preminuo od side i Sonja je u svom poslednjem medijskom pojavljivanju u specijalnoj emisiji o bendu ’’EKV’’ koja je emitovana 21. septembra upravo pričala o tome.

Kada novinari ne znaju informacije koje bi trebalo, ne znam onda šta uopšte rade, jer njihov je posao da poznaju materiju o kojoj pišu. Trebalo bi da prenose tačne podatke o nečemu što prezentuju negde. Ovako smo izloženi raznim lažima koje nam serviraju neodgovorni ljudi jer razne dezinformacije su česte u svim medijima. Dug bi bio spisak njihovih nemarnih izleta ali to više ne može niko da ispravi i to bi bila posebna priča o kojoj ne bih posebno da trošim energiju.

Veoma često ljudi smatraju da uz modernu umetnost obavezno ide i droga. Ipak, nije baš uvek tako ali veoma često se dešava da i sami umetnici daju povoda da se tako misli o njima. Zbog toga jednom bi trebalo da se na neki način stane na put pristalicama ovakvog načina života jer tako se ne postaje bolji umetnik. Mnogi mladi upadnu u tu zamku iz koje kasnije nema izlaska. Na kraju krajeva, svako ima prava da radi ono što smatra da je dobro za njega ali sve to ima svoju cenu koju čovek na kraju mora da plati. Sonja je puno toga mogla da uradi u ličnom životu, a njoj je ipak bilo draže da bude avangarda i buntovnik sa razlogom i sve to zajedno sa opijatima. Njeni prijatelji su umrli od droge ali to njoj nije bilo dovoljno da shvati da i ona ne treba tako da prođe. Kao umetnike ih neizmerno cenim, a ono šta su činili sami sebi može poslužiti kao primer kako čovek ne treba da živi. Nemam prava nikoga da osuđujem ali mislim da je Sonja mogla ipak da živi puno bolje da je to želela. Ipak, ona je izabrala sama to i tako je i završila. To dokazuje između ostalog i izjava da joj je ideal kratka i vesela smrt koju je dala u emisiji ’’Balkanskom ulicom’’ 2003. Bez obzira na sve, Sonje bi svi trebali da se sećaju u najboljem izdanju jer puno toga je dobrog dala u kinematografiji i alternativnoj umetnosti, a nakon njenog odlaska publika će biti uskraćena jer ona je mogla još puno toga da ostavi. Bila je posebna vrsta i takvih ima vrlo malo.

Sonja je bila poslednji ozbiljni promoter novog talasa. Nije mogao skoro ni jedan intervju sa njom da prođe, a da ne spomene svoje mrtve prijatelje. O tom vremenu i njima snimila je i već pomenuti film ’’Šarlo te gleda’’ koji je premijerno prikazan krajem februara 2003. u velikoj sali beogradskog Doma omladine i repriziran je par puta u martu.

Ja sam tada još uvek sam bio student I godine Više škole likovnih i primenjenih umetnosti. Obavezno sam šetao sa nekim od svojih kolega nakon predavanja Beogradom i ako smo predavanja imali ujutru, uveče sam obavezno odlazio autobusom sa Novog Beograda u centar. Jedne večeri slučajno sam ugledao skromni plakat za film ’’Šarlo te gleda’’ kako neupadljivo stoji na ulazu Doma omladine. Bio sam oduševljen i izgledalo mi je neverovatno ono što sam pročitao. Pošto je nastala ogromna euforija nakon tog saznanja, upitao sam ženu na biletarnici da li će biti u skorijoj budućnosti još neka projekcija filma, jer sam bio tada bez para kao i veoma često dok sam studirao. Saznao sam da je premijera već bila i da će film samo još jednom biti prikazan te večeri. Euforija je zbog toga nestala.

Ipak, moj kolega Mlađan pozajmio mi je novac shvativši koliko mi je to važno da vidim. Uskoro sam otišao do sale i tamo među gomilom ljudi prvi put video Sonju Savić uživo. Bio sam iznenađen koliko joj je lice propalo.

Na drugoj godini moj kolokvijalni rad iz predmeta Estetika medija i masovnih komunikacija bio je upravo Sonjin film ’’Šarlo te gleda’’. Ovaj predmet koji smo dobili na toj drugoj godini i koji se dosta bavio istorijom kinematografije, imali smo i na trećoj, a ja sam se za to vreme još više inficirao filmom. Jedno vreme sam razmišljao da kada diplomiram na Višoj školi likovnih i primenjenih umetnosti probam da upišem Fakultet dramskih umetnosti, što se nikada nije desilo, pre svega zbog dosta loše finansijske situacije. Pored svega toga ipak je ostala velika ljubav ali i strah i ubeđenje da ja to nikada neću moći. Ipak nešto se desilo sa mnom kada sam bez ikakvih problema 2006. digitalnim fotoaparatom zabeležio svoju ideju za film ’’Putokaz za život koji ne postoji’’. Kasnije sam beležio pozajmljenom kamerom ideje koje su odjednom munjevito izlazile iz mene, koje sam početkom 2007. počeo da montiram.

Jedna kreativna kapisla verovatno je pukla u vreme kada je Sonja počela da vodi emisiju ’’Sanjarenje sa Sonjom Savić’’ na televiziji ’’Avala’’ te 2006. jer pre prve emisije još uvek nisam smeo da se usudim da uzmem kameru u ruke. Sonja je još jednom dokazala da je neverovatno inspirativna. Bila je veoma oštra u tim emisijama prema gostima koji nisu potpuno u umetnosti ili to rade zbog para, a nisu pročitali ni osnovnu literaturu iz oblasti koja ih navodno zanima. Da je bilo više ovakvih voditeljki, možda bi kultura procvetala kod nas, a ovako smo nepovratno uskraćeni.

Kako sam brzo napredovao sa montažom i imao već tri završena kratka filma u martu 2007. želeo sam da pokušam da ih nekako pokažem Sonji. Trebalo je za tako nešto prvo pronaći veliku gumicu i ja sam u tome ubrzo uspeo.

Imao sam čast da marta 2007. stupim u kontakt sa Sonjom i tako je površno upoznam i van ekrana, a to me je neizmerno radovalo.

Sticajem čudnih okolnosti na jednom sajtu, gde su bile inforamacije o njenim projektima, postojao je i podatak o jednom broju telefona koji sam odlučio da okrenem iako nije pisalo da je to broj Sonje Savić. Bio je i suviše sulud taj moj potez ali kada sam nazvao sa druge strane slušalice javio se poznati ženski glas. Ja sam uzbuđeno izgovorio njeno ime, kako bih bio uveren da se radi o osobi koju tražim, a pošto je ona potvrdno odgovorila, uljudno sam se predstavio i krenuo je razgovor. Prvo što sam saznao bilo je to da je ukinuta njena emisija na televiziji ’’Avala’’.

Dobronamerno me je savetovala da se obratim nekom moćnijem i da je ona niko i ništa. Ja sam joj na to odgovorio da je ona veliki umetnik i da ja želim da baš ona vidi te radove zbog toga što je neizmerno cenim.

’’Šta će ti to sinko?’’ pitala me. Rekao sam joj da je to jače od mene, kao što sam znao da i ona to radi jer voli umetnost. ’’I ja tako ceo život snimam i nemam od toga ništa’’ rekla je.

U tom našem razgovoru, rekao sam joj i gde živim, a onda je ona zapazila da po naglasku kao da nisam iz Vojvodine, što je bilo tačno. Bio sam rođen u Paraćinu, a kako sam živeo i u Beogradu i Kikindi i završio na kraju u Baču, moj naglasak je verovatno postao mešavina ovih potpuno različitih dijalekata. Ona je bila neprikosnovena u tome da to prepozna.

Rekla mi je da ćemo se možda jednom videti kada bude dolazila u Novi Sad.

Na moje pitanje da li će se uskoro pojaviti u nekom filmu, odgovorila je da je sve korumpirano i da reditelji traže mlade glumice, a da je ona već stara.

Na kraju našeg telefonskog razgovora dala mi je njen e-mail i kućnu adresu na kojoj sam joj uskoro poslao jedan DVD sa mojim reprodukcijama, spotovima, kratkim filmovima...

Kada smo se drugi put čuli započeo sam priču o filmu ’’Život je lep’’. Pošto sam nakon nekog vremena od kada sam došao da živim u Baču shvatio da je deo filma sniman na legendarnoj Tvrđavi u Baču, pokrenuo sam tu temu sa njom kako bih nešto više saznao o tome. Rekla mi je kako su snimali taj film na ogromnoj hladnoći. U nastavku tog razgovora pričali smo više o privatnom životu. Bilo mi je neobično koliko se brine o svojim roditeljima.

Na kraju mi je rekla da joj je stigao DVD koji sam joj poslao i da će ga uskoro obavezno pogledati. Da li ga je Sonja ikada pogledala, ja nikada nisam saznao jer više sa njom nikada nisam pričao i zbog toga mi je mnogo žao. Nadao sam se da će se to desiti bar još koji put.

Drugi i poslednji put uživo video sam je 18. VII 2008. u Paraćinu. Izvodila je tada monodramu ’’Tajna venčane haljine’’ i naišla na ogromno nerazumevanje u publici. Ne znam kako je ova monodrama prihvaćena u ostalim mestima Srbije ali u Paraćinu su ljudi počeli da izlaze iz pozorišta. Imao sam tada ideju da deo ove predstave ubacim u svoj kratki film koji sam u to vreme radio u Paraćinu. Pošto sam isplanirao za potrebe filma da snimim scene momka i devojke kako gledaju predstavu i da to ubacim kao neki neobavezni deo filma, između nekih već snimljenih scena, došao sam na ideju kako bi bilo fenomenalno da zabeležim i Sonju na bini. Za tako nešto morao sam prvo da pitam nju ali pošto je Sonja bila jako nervozna i nepristupačna, ta moja ideja je propala. Snimio sam scene koje su mi bile potrebne za film, a Sonjinu monodramu sam ipak zabeležio kamerom za svoju privatnu kolekciju. Tada nisam mogao ni da pomislim da će to biti ako ne poslednji video zapis Sonje Savić onda sigurno jedan od poslednjih. Ni po čemu nije se moglo zaključiti da će Sonja uskoro preminuti. Čak je tada i bolje izgledala nego u nekim njenim ranijim televizijskim nastupima kada je odavala sliku osobe koja više nema snage da se bori za život. Žao mi je što tada u Paraćinu nisam uspeo da pričam sa njom. Sada, nakon svega ozbiljno razmišljam da deo video materijala koji posedujem iskoristim u svom filmu koji još uvek nisam izmontirao i koji bi trebao da se zove ’’Iluzija’’. Tako bi odao počast ovoj velikoj umetnici. Samo još uvek nisam siguran da li je to umesno nakon njene smrti. Ipak to bi bio neki moj omaž velikoj glumici i nadam se da to niko ne bi shvatio pogrešno, a nadam se najmanje Sonja.

Kada sam saznao za njenu smrt, kao i za mnoge druge, ona je i za mene bila šokantna i nisam mogao da verujem u to jer od nje se još dosta toga očekivalo, bez obzira što su postojali periodi pauze u njenoj glumačkoj karijeri. Ona sa druge strane nikada nije posustajala. Predano je bez pauze tekla njena karijera alternativne umetnice i ako ništa drugo verovao sam da će to još dugo trajati i da će još puno toga izneti ako ne u širu javnost, a ono bar među iskrene poklonike umetnosti. Beskrajno mi je žao što to nije tako i to je nenadoknadiv gubitak

Sonja je po onome u šta sam se i sam uverio, a i što drugi pričaju, znala da bude veoma topla i draga, dok je sa druge strane znala da bude odbojna i nepristupačna, što je verovatno bila posledica drogiranja. Umela je da bude veoma oštra prema drugima ali izgleda najviše prema sebi. Ta Sonja bila je sasvim drugačija. To kao da je bila neka sasvim druga osoba.

Vodila je dugogodišnju unutrašnju borbu i na kraju je nažalost, pobedilo zlo, njena druga strana koja je živela u njoj i bila joj dugogodišnji neprijatelj.

Svoje tamnovanje izvan medija pripisivala je drugima, a teško je utvrditi šta je prava istina, da li su je drugi stvarno zanemarili ili je ona pažljivo birala gde da će se pojaviti. Sonja se 2008. pojavila u filmu ’’Princ od papira’’ i seriji ’’Vratiće se rode’’. Činilo se da se vratila na pravi put. Šteta što je to ispalo samo prividno.

Istina je da je ovom zemljom odavno zavladao kič i da su mnogi istinski umetnici već dugo na margini ali upravo zbog toga čovek ne bi trebao zanemariti i uništavati sebe već se upravo zbog toga treba boriti svojim oružijem koliko može kako bi promovisao kvalitetne i prave vrednosti.

Teško je da se u ovako malom osvrtu objasni život nekoga jer život je i suviše komplikovan, te je teško reći kada je Sonja krenula ozbiljno da tone i šta je uzrok tome. To niko pouzdano ni ne zna. Ona je sa sobom ponela tu tajnu jer je samo ona to najbolje znala. Mi možemo da nagađamo, kao što su to činili mediji ali time se sada ništa ne postiže.

Tek će se u budućnosti zbog njenog preranog odlaska osetiti kolika je praznina prisutna na skromnoj kreativnoj sceni Srbije.

Povremeno se setim njenih reči: ’’Šta će ti to sinko?’’, a posebno mi sada odzvanja u glavi dok ovo pišem. I stvarno kada se ozbiljno zapitam šta mi sve ovo treba i zbog čega ja to radim kada od toga nemam ništa, znam da sam umetnost oduvek iskreno voleo, a i Sonja.

Izgleda da je umetnost nekada veća i jača i od samog života.

Nadam se da je sada našla svoj mir, a na filmu i u nama koji smo verno pratili njene umetničke domete uvek će ostati živa.

Sonja Savić rođena je 15. septembra 1961. u Čačku.

1977. glumi u svojim prvim filmovima: ''Leptirov oblak'' u kojoj ima zapaženu ulogu i ''Ljubavni život Budimira Trajkovića'' u kojoj ima samo malu epizodnu rolu. Posle toga ređaju se mnogobrojni uspesi i priznanja koji joj donose ogromnu popularnost.

Pored uloga koje je imala u nekim od najpoznatijih jugoslovenskih filmova koji su joj obezbedili veliku slavu, Sonja je bila autor i određenog broja eksperimentalnih radova jer je gotovo oduvek bila zainteresovana za avangardni vid izražavanja, što je jedinstven slučaj u našoj državi i veoma hrabar vid delovanja, naročito zbog toga jer je Sonja bila veoma poznata glumica još kao tinejdžer, te joj tako nešto nije ni bilo potrebno u nezahvalnim uslovima i podneblju kakvo je ovo naše, a opet je sa druge strane zanimljivo i retko videti nežniji pol da se tako predano bavi alternativom.

''Plej'' iz 1997, ''Šarlo te gleda'' iz 2003. i ''Čekajući Godo-a'' iz 2006. samo su neki od naslova njenih alternativnih autorskih ostvarenja koja su teško dopirali do šire publike.

Eksperimentalni film ''Plej'' posvećen studentima Beograda između ostalog, mešavina je dokumentarnih snimaka uličnih demonstracija, neobičnih skečeva i kompijuterskih animacijama koje je radio slikar i muzičar Đile Marković.

''Šarlo te gleda'' je multimedijalno dokumentarni film koji nije samo posvećen rok grupi ''Šarlo akrobata'', već i mnogim nezavisnim i alternativnim umetnicima iz Slovenije, Zagreba i Beograda.

Za multimedijalni eksperimentalni film ''Čekajući Godo-a'' može se reći da je zapravo Sonjin rekvijem. On govori o ljudima koji čekaju Boga i o tome da je samo pitanje vremena kada će narkomani okončati svoj život jer im je život haotičan i depresivan, a svaki dan im može biti poslednji, te da svesno priželjkuju smrt jer im je to zapravo izbavljenje iz pakla u kome su zaglibili. U poslednjim scenama ovog apstraktnog i psihodeličnog videa imamo lik narkomanke koja nakon ubrizgavanja droge u venu umire od prekomerne doze. Tako je svoj život skončala i Sonja Savić 23. septembra 2008.