KST, 02.09.2010, 1000 DINARA.

Nikola (pjevač Schizophrenie) i ja uopšte nismo planirali da odemo na ovaj koncert, već smo se zaputili put severa naše države, sa dvodnevnim boravkom u Beogradu. Negde kod Kragujevca smo tužno konstatovali da je šteta što u subotu nismo u mogućnosti da ih gledamo „in the home of Yugo“. Zatim smo prostom logikom i uz malo prisećanja utvrdili da ako su sutra u Nišu, prekosutra kod Vuje, večeras bi trebalo da su u Beogradu. Nakon malo proveravanja, eto, nas u pola dvanaest u KST-u.
Tokom 90.-ih svaki bend koji je nešto značio je prošao kroz KST i mada je kasnije često nipodaštavan i pljuvan (Djule Van Gogh je nakon što je gledao U2 u Milanu razočarano rekao da je naša produkcija u odnosu na njihovu na nivou KST-a), uvek sam se lepo provodio u tom prostoru. Dok smo prolazili hodnikom zatekli smo Davida Vartabedijana i Kizu Betmena kako nešto živo pričaju, pa mi se na sekund učinilo da sam u nekoj vremenskoj mašini- „return of the 90’s“. Uz malo muke sam se prisetio da sam poslednji put u KST-u bio na nekom metal saboru 2000.-te, što je lepih deset godina. Da skratim, Kud Idijoti su negde oko pola 12 izašli, najvaljeni od Kize Betmena, i toplo pozdravljeni od nekih 600 ljudi, što je dovoljno da bašta bude puna, ali da nema gužve. Publika primetno starija, Nikola je sa svojih 30 leta bio među najmlađima, dosta devojaka. Idijoti su počeli sa dve nove pesme, da bi zatim prionuli na stvari sa „Remjek Dela“ koje su u međuvremenu svi savladali, pa se onda lagano preko „Cijene Ponosa“ prešlo dalje u prošlost i među hitove. Da se malo vadim na fraze, hemija između publike i izvođača je od početka bila na visini, obostrana je to ljubav, Idijoti su častili sa nekoliko retkosti: „Blistavost“, „Ostajem sam“ (ovde su i zaposleni u šanku pevali i skakali), pa čini mi se i „HC“ i negde na sredini koncerta su sve kočnice bile puštene, publika peva i divlja, pivo i pivo i pivo, Tusta razigran kao i uvek, Bucolini nikad mršaviji, Dejo rastura bubanj sa uživanjem (strast sa kojom to radi nas je podsetila na Mladena iz Hosenfefera), a šef Sale precizan poput Johnny Ramona i raspoložen u najavama. Da ne bih sada duljio, ovo je bio najbolji koncert Kud Idijota koji sam gledao, uključujući i butlege koje sam slušao i gledao, preko dva sata svirke, gomila voljenih pesama, more flešbekova, fair enough za 1000 dinara. Kasnije smo u pokušaju da se malo razbistrimo i nahranimo u Lokiju, konstatovali da je lepo ovako neplanirano otići na neki koncert i provesti se za sve šolde. Naš specijalni izveštač iz Kragujevca se također dobro proveo i sa sličnim utiscima vratio, a i niška veza nam je slično dojavila.
txt: Miroslav Stašić. foto: David Vartabedijan