Iako je postalo odavno normalno da se snimaju nastavci kultnih horora po svaku cenu samo da bi se izvukao novac od publike zbog uspeha određene priče, pa tako često veliki broj nastavaka gubi na kvalitetu i postaje bleda senka predhodnog dela, nastavci određenih kultnih ostvarenja ipak nekada mogu da budu i kvalitetni, ukoliko autori znaju vešto da eksperimentišu i unose određene inovacije. Verovatno na prstima mogu da se prebroje ovakvi slučajevi. Jedan od njih je svakako kultni serijal filmova Gospodari pakla (Hellraiser), storija koja je započeta sada već davne 1987. i koja je opstala i u XXI veku, a nije se pretvorila u sopstveni plagijat. Ne može se reći ni da su svi delovi odlični jer je tu bilo i manje uspešnih ali sigurno je da je svaki bio drugačiji od predhodnog jer je i teško udovoljiti gledaocima nakon kultnog filma kakav je bio prvi deo Gospodara pakla.
Nepisano pravilo je sa druge strane i da se odmah nakon stvaranja serijala nekog kultnog ostvarenja odmah diže bespotrebna prašina i bez obzira na vrednost, nastavci bivaju ignorisani a da ni detaljno nije izanalizirano da li je određeno delo vredno pažnje ili je samo snimljeno radi reda. Za ispitivanje kvaliteta, izgleda da je potrebno da prođe određen period kako bi iz nečega izvukli objektivan zaključak.
Iako određeni broj publike i kritičara smatra da ni jedan nastavak posle Gospodara pakla III: Pakao na zemlji (Hellraiser III: Hell on Earth) iz 1992. nije vredan pomena, to ipak nije tačno, jer takav deo publike u stvari ne prihvata promene, pošto očekuje jedno te isto od određenih negativaca i od priče jer se navikao na određenu formulu pod kojom je napravljeno orginalno ostvarenje, pa isti patent očekuje ponovo, a da bi nastavci bili kvalitetni moraju da se dešavaju i krucijalne promene.
I vreme je pokazalo da ni jedan nastavak nije bio promašaj jer Gospodari pakla su stvorili novu publiku koja je prihvatila i nastavke ali su zadržali i određeni deo publike koja je prilagodljiva.
Nakon trećeg dela, 1996. snimljen je Gospodari pakla: Krvna veza (Hellraiser: Bloodline) u kome je vešto eksperimentisano sa elementima naučne fantastike i verovatno je da je sama ideja da se deo radnje odigrava u dalekoj budućnosti i svemiru, zapravo odbila ljubitelje prva tri dela. Ipak, film je solidno odrađen i zavređuje pažnju svakog istinskog ljubitelja horora i fantastike. Od tada, teško je bilo privoleti ljude sa predrasudama, a Gospodari pakla uspeli su da budu iz filma u film i dalje zanimljivi zbog toga što se nisu držali strogo jedne te iste tematike i stila, već su se menjali, a sa druge strane nisu ni malo zaostajali za novim tehničkim dostignućima, već su se sa novim tokovima koji su forsirali horori XXI veka uspešno uklopili. Dakle, nije ih vreme pregazilo, a nisu postali ni naivni kao što se dešava sa određenim likovima i pojavama u hororima. I danas izgledaju veoma ''zastrašujuće''.
Zanimljivo da niko do sada nije probao da ih oponaša, a ni ismejava kao što je često slučaj sa aktuelnim hororima koji znaju odmah po vanrednom upehu da budu meta parodija.
Gospodari pakla su tako izgradili svojevrstan ozbiljan oreol oko sebe i uspeli da ostanu jedinsvetni.
Svaki deo je priča za sebe a ne beznadežno ponavljanje određenih motiva iz predhodnih delova. U serijalu Noć veštica (Halloween) uvek je Majkl Majers (Michael Myers) ubica i znamo sve načine ubijanja. Isti slučaj je i sa storijom Petak 13-i (Friday the 13th) gde Džejson Vuris (Jason Voorhees) kao i mnogi drugi ikonični monstrumi ubijaju kroz ceo film i dominiraju u scenama nasilja. Znamo i Pinhedove (Pinhead) načine ali njegovo prisustvo više nije ostalo neophodno, već je on postao pojava koja nas opominje i dokazuje da je i dalje glavni izvor ultimativnog zla. Ovaj veoma važan detalj izdvaja ga od ostalih negativaca koji su postali popularan mit američke horor produkcije.
Tu je i kutija koja se obavezno pojavljuje u svakom delu jer uz pomoć nje gospodari pakla iz svog paralelnog sveta dolaze u realni jer smatraju da ih je neko dozvao, otvarajući je. I ta kutija je, između ostalog, ono što čini posebnim kult serijala jer je ona neka vrsta fetišističke horor estetike i još jedan element koji ovu jezivu priču čini posebnom.
Pinhed kao glavni Senobajt (Cenobite) je od prvog dela ostao najupečatljiviji, dok su njegovi pratioci iz pakla u svakom novom delu bili sve manje važni, neki su čak i misteriozno nestali, da bi onda postali neka vrsta statista koji više nemaju nikakvu harizmu.
2002. snimljen je šesti deo pod nazivom Gospodari pakla: U potrazi za paklom (Hellraiser: Hellseeker). U njemu se srećemo ponovo sa Kirsti (Kirsty) sa čijim se likom publika upoznala u prva dva dela Gospodara pakla, dok je u središtu priče njen muž Trevor (Trevor).
U početnim scenama njih dvoje se voze kolima i deluju kao klasičan zaljubljeni bračni par, a onda slučajno dok se ljube, Trevor gubi kontrolu nad vozilom i upadaju u reku. Trevor uspeva nekako da izađe iz kola, dok Kirsti ostaje u njima. Trevor će pokušati da izbavi Kirsti ali mu to neće poći za rukom. Ipak, šta se desilo do kraja u toj borbi, ne znamo jer već u narednim scenama on je u bolnici i želi da sazna šta se desilo sa njegovom ženom, pošto se ne seća svega zbog gubitka pamćenja koji je nastao usled posledica nesreće. Od detektiva Langa (Lange) saznaje da je misteriozno nestala, iako je sve ukazivalo na to da se udavila. Trevor se vraća kući i na posao ali život mu postaje satkan od morbidnih halucinacija i noćnih mora koje se preklapaju sa realnošću, te ni on sam ne zna da prosudi šta je java, a šta san.
Langov partner Givens (Givens) je gotovo uveren da je Trevor ubio Kirsti zbog novca jer je ona imala veliku ušteđevinu koju su joj ostavili otac i ujak i na kraju će se ispostaviti da je to tačno, iako Trevor izgleda kao naivan čovek koji želi da sazna šta je bilo sa Kirsti. Saznajemo i da je Trevor pre nesreće kupio kocku koja doziva Senobajte i poklonio je Kirsti za petogodišnjicu braka, te tako, i ne sluteći šta ga čeka, postao mamac za Senobajte. Ispostaviće se i da je u stvarnosti zapravo Trevor sve vreme mrtav jer ga je Kirsti u stvari ubila u kolima i da su zapravo zbog toga sleteli u reku. Kirsti se dogovorila sa Pinhedom da umesto nje dobije pet duša. Tih pet duša su Trevor, njegove tri prijateljice i kolega sa posla sa kojim se dogovorio da ubije Kirsti, a da posle podele njen novac.
U poslednim scenama Trevorovo mrtvo telo je izvađeno iz reke, a Kirsti priča detektivu Langu da je on u kolima izvršio samoubistvo. Lang pokazuje kutiju koju je pronašao u automobilu, a Kirsti mu saopštava da je to bio poklon za godišnjicu braka. Detektiv će zbog toga predložiti Kirsti da je ponese kući jer je to nešto po čemu bi ga se sećala. To nam ukazuje na to da priča sa gospodarima pakla još uvek nije završena.
Gotovo ceo film je zapravo vizuelna predstava Trevorovog puta u pakao i prikaz teške borbe u saznanju istine, a ta istina se sastoji od činjenice da je mrtav. Zbog toga što je varao svoju ženu i želeo da je ubije zbog para, on je ispunio uslove za odlazak u pakao. I ostali koji su mrtvi su takođe zaslužili pakao jer su zajedno sa Trevorom načinili niz grešnih radnji. Dakle, na samom kraju filma, iako je tok priče delovao veoma apstraktno, možemo doneti niz logičnih zaključaka.
2005. snimljena su čak dva dela: Gospodari pakla: Umrtvljeni (Hellraiser: Deader) i Gospodari pakla: Pakleni svet (Heliraiser: Hellworld).
U sedmom po redu delu nazvanom Gospodari pakla: Umrtvljeni, glavna junakinja je novinarka Ejmi Klajn (Amy Klein) koja od svog šefa dobija zadatak da istraži bizarnu grupu ljudi koja svoje nove članove i žrtve navodno navodi na samoubistvo, a oni nakon strasnog ljubljena sa vođom okultne sekte oživljavaju, što podseća na neku romantičnu morbidnu bajku. Sve to pokazao joj je šef na video snimku koji je navodno i njemu stigao od samih aktivista. Ejmi treba da sazna da li je to sve istina ili je snimak sa njihovim obredom isceniran. Odlazi u Bukurešt (Bucharest), u Rumuniji (Romania) odakle mračni kult i potiče. Pošto je na snimku videla među članovima Marlu (Marla) koja je sebe okarakterisala kao ''zvanični mrtvac aktivista'', odlučuje da prvo nju pronađe ali u njenom stanu nalazi je mrtvu. Ipak, iz stana uzeće čuvenu zlokobnu kutiju koju je držala Marla u svojim rukama i pošiljku sa još jednim video snimkom u kome Marla govori budućem gledaocu da nikako ne otvara kutiju ali moli da se taj nađe sa Džoijem (Joey) i objašnjava kako da dođe do njega. Uskoro se Ejmi sreće sa Džoijem koji je upozorava da ukoliko nastavi da traži ljude iz grupe postaće nijhov član i da tako neće moći nikada da se oslobodi od njih.
Ejmi kroz gotovo ceo film ima halucinacije, te nekada ne znamo da li su određene situacije plod njenih halucinogenih paranoičnih misli ili stvarnost. Ipak, polako san i java počinju da se prepliću. Halucinacije postaju ozbiljna noćna mora ali i realni košmar iz koga ne može da se probudi jer je ušla u ''začarani pakleni krug'' pun krvi i morbidnosti.
Jedna od scena koja ovaj film izdvaja od ostalih horora je scena u kojoj mislimo da Ejmi sanja da joj je zabijen nož u leđa jer i ona želi da to nije san, već java, što je čudno, ali uskoro shvatamo da to ipak nije san, a najčudnije je to što ona ne oseća bol, već se trudi da se ponaša kao da se ništa nije desilo i sakrije ranu.
Od samog početka, film na trenutke deluje kao da će preći u monotoni klasični horor, što zbog dugačkih kadrova, na kakve nismo navikli u Gospodarima pakla, što zbog scena gde se Ejmi odjednom probudi kada pomislimo da će se nešto bitno dogoditi jer je to već viđen trik ali ono što razbija tu predrasudu da film nosi u sebi monotonu nit je ujedno i ključna scena u kojoj Ejmi u metrou pita Marlu: ''Šta mi se to događa?'', a ona joj poput kakvog zombija koji priča kao živ čovek ravnodušno odgovara: ''Umireš. Kao i ja.''. To ''umireš'' zapravo razbija dilemu gledaocu o tome da li je nešto san ili java i šta se na kraju krajeva dešava sa Ejmi. Ovde definitivno dolazimo do saznanja da ona zaista umire i da je postala deo kulta i da prolazi ono što su i oni ostali pre nje.
Tek na samom kraju filma imamo klasične scene po kome su Gospodari pakla postali poznati, a to su scene otkidanja ljudskog mesa lancima. Pinhed se pojavlje u svega par scena tek da se ne zaboravi ko je glavni.
Poslednji kadrovi prikazuju šefa i novu novinarku u istoj onoj kancelariji, gde je Ejmi prvi put saznala za rumunski kult preko video snimka i dogovorila se sa šefom o njenom istraživanju. Dok šef želi da pusti video snimak novoj novinarki, na TV-u govore o tome da ne mogu da pronađu Ejmi u zgradi u kojoj se odvio okršaj između gospodara i sekte. Da li je u pitanju neka nova sekta sa kojom sarađuje naizgled naivni šef ili nešto sasvim drugo, autor je dao gledaocu da sam izmašta i odluči ako za tako nešto oseti potrebu, a te poslednje sekvence asociraju i na to da se možda radi o ''novoj zaveri'' u dogovoru sa Pinhedom.
Gospodari pakla: Umrtvljeni zapravo za glavnu temu imaju samoubistvo kao čin koji se ne oprašta. Za sve one koji su našli utočište u samodestrukciji čeka pakao jer su se u stvari ''dobrovoljno predali'' kako je to Pinhed pred kraj filma okarakterisao kada se obraćao pristalicima subverzivne grupe, za koje smatra da su razočarani ovim svetom, što i jesu jer su postali deo paklenog kulta. Tragajući za ''novim svetom'' jer su razočarani u realni, ne shvatajući da taj ''novi svet'' zapravo ne postoji, dobili su na kraju pakao. On dovršava ono što su oni započeli jer su ekstatično lutali i ovaj film zapravo je niz psihotičnih slika njihovog lutanja. Odlaze u pakao jer nisu shvatili vrline jedinog života koji su živeli i jedinog sveta koji su mogli da upoznaju. Oni su želeli pakao i to su i dobili. Pakao je tu da kazni one koji život nisu dovoljno voleli i koji su afektivno ili namerno krenuli putem koji ih vodi u bezdušnu smrt.
I Ejmi biva ubijena jer je i ona postala deo tima iako to na prvi pogled ne deluje tako jer je dobila zadatak da istražuje, pa deluje da je morala. Ipak i pored upozorenja koja je dobila od Džoija, nastavila je potragu, a ta potraga bila je dobrovoljno predavanje i siguran put u pakao, što joj je indirektno i predočeno. Džoi joj dva puta u filmu kaže da ima samouništavajući nagon, što nije ni malo naivno zapažanje iako to na prvu loptu tako deluje, a ona je sama to dokazala i tako i završila. Možda je njen šef samo putokaz koji upućuje potencijalne samoubice i nove članove na putu do pakla, a na njima je da odluče da li zaista žele da idu do kraja. Pinhed je samo tu da dovrši ono što su mazohisti započeli.
Gospodari pakla: Pakleni svet je film koji po kvalitetu stoji rame uz rame sa prvim delom. Sniman je kao i predhodni deo u Bukureštu, u Rumuniji.
Uvodne scene prikazuju kapelu i mlade ljude koji se opraštaju od svog mrtvog druga Adama (Adam), dok već u sledećim imamo to isto društvo, posle dve godine, ozbiljno zaljubljene u Senobajte. Dakle, u ovom filmu imamo Senobajte koje to društvo doživljava kao što ih gledaoci ovog filma doživljavaju. Senobajti su medijske ličnosti, a Pinhed najpopularniji lik koji ima svoje fanove. I kao takvi oni žele da odu na petogodišnjicu i tajnu zabavu takozvanog ''Paklenog sveta''. Preko Interneta uspevaju da dođu do pozivnica i odlaze u kuću u kojoj se održava zabava, a ta kuća je toliko velika da podseća na neki dvorac iz starih dobrih horora. Domaćin žurke je stariji čovek koji im pokazuje neke delove kuće sa raznim morbidnim relikvijama i daje im mobilne telefone i maske koje dobijaju da nose svi gosti. Tako maskirani, ljudi na žurci daju filmu zanimljivu atmosferu.
Ista ta ekipa iz kapele postaje meta okultne sadističke igre. Čelsi (Chelsea), Džejk (Jake), Derik (Derrick), Majk (Mike) i Alison (Allison) shvatiće da žurka na kojoj su došli nije nimalo zabavna. Alison postaje prva žrtva okultne igre koju sprovodi domaćin žurke, dok ostalima počinju da se dešavaju čudne stvari. Džejk shvata da ga niko ne primećuje, kao da je duh, a u istu situaciju dolazi i Čelsi. Nasilno zaključana u jednoj sobi zove policiju ali kada policija dođe misle da se neko igra sa njima jer je niko ne vidi, iako ona tvrdi da se nalazi kod prozora. Iako je to zaista tako, policajci je ipak ne vide, što je apsurdno ali su to i scene na kakve možemo veoma često naići u hororima, pa ljubiteljima horora ne može predstavljati neko posebno iznenađenje.
U ovom delu nema klasičnog razdiranja mesa lancima po kome su Senobajti postali poznati, već su prisutne sasvim drugačije metode ubijanja, pa tako imamo scenu u kojoj Pinhed odrubljuje satarom glavu Deriku. Uskoro ostaju živi samo Džejk i Čelsi, jedine dve osobe koje od samog početka nisu bile oduševljene sa Senobajtima i zabavom, a u kući odjednom misteriozno nema nikoga. Čelsi će osetiti krivicu zbog toga što nisu spasili Adama jer smatra da su mogli, pošto je i on bio deo paklene igre. Ispostavlja se da je domaćin Adamov otac jer na fotografiji koju pronalazi Čelsi, nalaze se Adam i on sa rođendanskom tortom. Ono što je najinteresantnije u celom filmu je činjenica koju saznajemo pred sam kraj, a to je da su od samog početka umesto na žurci bili zapravo metar pod zemljom zakopani. Adamov otac im je dao drogu, a da oni nisu ni znali za to. Ona im je sve vreme stvarala mentalne slike. Tako ih je bez problema pokopao, dok su oni izmaštali žurku. Pošto ih je sahranio sa mobilnim telefonima, Adamov otac im je davao i podsvesne sugestije preko njih. Tako se ispostavlja da ubice nisu Senobajti, već da su Derik, Majk i Alison preminuli u sanduku.
Čelsi i Džejk policija otkopava ali zato kao po običaju ne pronalaze glavnog krivca.
U poslednjim scenama Adamov otac sedi u sobi nekog hotela i gleda u kutiju, zatim je slučajno otvara i dočekuje Senobajte u koje i dalje ne veruje ali to mu ne pomaže da ga oni ne ubiju. Paralelno dok se to dešava, Čelsi i Majk bezbrižno se voze džipom ali raspoloženje će im pokvariti samo jedan trenutak u kome će se pojaviti Adamov otac na zadnjem sedištu kao kakav duh. Brzo će nestati ali to nije dovoljno da Čelsi i Majk vrate vedrinu u svoje živote.
Branko Radaković