Intervju Visszajaro

V: Formacija nastaje praktično 2007 godine, kad uspevam sebi obezbediti i tehnički i fizički, svoj mali kutak, gde imam priliku experimentisati sa muzikom, za sebe, za svoju dušu. Iz razloga, što sam hteo sebi napraviti formaciju, ili neku umetničku platformu - da ne kažem bend, neku bezžanrovsku grupu gde je muzika u prvom planu, muzička aktivnost, pa posle žanrovska klasifikacija. I dok sam razmišljao o formi i stilu zvuka, došao sam na ideju, -što i nije ništa novo-, da ako se već ne držimo nikakve estetske forme, iliti minimalme, to može da se transponuje i na ideju benda. Neka ideja o eksperimentalnosti cele grupe. Ako je experimentisanje, onda neka to bude i na nivou izdanja, i članova i cele ideje. Namera mi je da svako izdanje bude različito, od forme, žanra sve do članova „benda”. Nestatičnost, biti konstatno „u pokretu”, kao baziranje na neki smisao sa nekim ljudima samo na jedno određeno vreme, pa to upakovati u album. I korak dalje. Dalje, što nipošto ne znači napred, jer princip progresije, kako znamo, je odavno destruiran. Znači, namera je uhvatiti neki uvek drugi momenat sa nekim uvek drugim dragim ljudima sličnih predstava o svetu. Ili opet, s istim ljudima, ali drugi momenat, itd. - varijacijama nikad kraja. Pa snimiti taj momenat što traje trenutno, ili u roku od tri meseca recimo, ili tri godine ili pak u nedogled, to bi trebalo da bude princip Visszajáró.

V: Da, prvo izdanje sam pravio sam, a sliku za omot mi je poslao drMáriás iz benda Tudósok. (www.drmarias.hu/pako.htm) Što mi isto puno znači. Za drugo izdanje smo se dogovorili sa Peđom. Ideja je napraviti neku uvrnutu podlogu za izrecitovane pesme Vojislava Despotova. To je neki omaž od strane Visszajáró, za jednog od najinteresantnijih pesnika kraja XX veka. Trenutno radimo sa tekstovima Despotova, a biće i nekog veselog dadaizma na nekom od sledećih albuma Visszajaro. (i tražimo izdavača za Despotova, ako neko može pomoći... može nam se javiti ovde: vundergroundart@yahoo.com). Zatim u planu je album u kolaboraciji sa jednim umetnikom iz Italije, što je već u toku.

Plan je i uskoro napraviti ambijentalni/instrumentalni/noise album sa više instrumenata uživo, što i znači sa više ljudi... i tako bliže i tako dalje. Ideja, i mimo gore navedenih još ima, i meni je to najvažnije. Inače onu „full postavu” su činili Luther Blissett, Netochka Nezvanova, Monty Cantsin i Captain Swing, što objašnjava neke stvari i o ideji o članovima... :)

V: Teško je sigurno, ali i to i jeste jedna od interesantnih strana ove priče. Kao što sam i naveo gore, grupa je sasvim otvorena, i na nivou načina stvaranja i na nivou članova, to je i glavna ideja, pa bukvalno sa bilo kim bi mogli neku ideju realizovati, samo se treba dogovoroti. Ako je neko zainterosovan, neka se slobodno javi: vundergroundart@yahoo.com.

V: Sada je došao momenat, što kažu. Na svu sreću, imam i druge obaveze pored grupe, a tu su i neke konkretne i ne tako bitne stvari kao što npr. čekao sam na jednog netizdavača iz Nemačke celu godinu, album je trebao izaći već početkom 2009.

V: Zvuk u zavisnoti sa idejama i sa konceptom albuma će se menjati u Visszajáró. Po planu, priča pesme što si naveo bi trebalo da bude priča jednog drugog benda što je trenutno u početnoj fazi, i zato je i skinut sa profila Visszajaro. Tačnije, nije to konkretno ta pesma, nego taj žanr. Taj postrok, što baš i ne volim, kao definiciju, jer malo veze ima s realnošću, a ni ne znam šta znači konkretno.

Od mojih omiljenih The For Carnation, Tortoise preko Do, make, say, think do Godspeed i Silver Mt. Zion itd. itd., sve se baca pod imenom postrock, a svi su različiti (i) muzički. Sve u svemu, taj bend o kome pričam, bi trebalo da radi nešto slično, kao gore navedeni. I dve pesme što su pravljene pre dve godine su pesme tog benda i ipak, imaju veze sa rokom u neku ruku, a Visszajaro minimalne.

V: Sve pesme su neka slobodna igra sa datim i nasviranim zvukovima. Namerno nisam hteo sve to previše doterivati. Hteo sam da prvenac ispadne sirov, prilično jednostavan, težak i siv. Jednu dovršenu nedovršenu priču sam hteo zapisati, moju percepciju današnjeg života sam želeo upakovati u tih nekoliko stvari. Mislim da je dovoljno sirov, težak i po nekim modernim zapadnim teorijama neinteresantan. To mi je i bio jedan od ciljeva.

V: Svakako. Čim koncept datog albuma bude takav, da se može izvoditi uživo. A biće, uskoro.

Ali ako se nekom sviđa ono što trenutno čuje, neka nas zove slobodno. :)

V: Koristim u glavnom, što mi padne na pamet i u dohvat ruke... gitare, bubnjeve, efekte, nađene objekte i zvukove i softvere za manipulaciju i snimanje zvuka. Mada imamo u planu i napraviti neke instrumente, ali o tom potom.

V: Aktivno moje „dosadašnje bavljenje hcpankom” je prestao pre 5 godina, i trajao 5 godina, a opet nikad nije ni prestao i još uvek traje. Tu su dve stvari. Jedna je što svako ko me zna, zna dobro kakvu sve muziku volim i slušam, i slušao sam pre sviranja u pank bendovima, pa eto, i posle. Pank je jedan u nizu. Iliti pankrok, jer i dan danas kad spominju reč pank, nikad ne mislim (samo) na muziku. To sam i naučio od panka. I suvišno je definisati zašto.

Poštujem svakog ko je autentičan i interesantan, nema tu dublje filozofije. Nikad nisam voleo „velike” bendove. Tu mislim od mejnstrima do svakakvih. Uvek me je interesovala muzika što je nastala na periferiji neke ideje. Pa i u panku. I tamo ima „klasika”, nikad ih nisam preterano slušao. I u panku su mi uvek bili bendovi bliski, koji su se nekako odmakli od triakordne ide(ologi)je. Bolje rečeno, muzičari pojedinci.

S druge strane, kad se rodio pank, to je bila zadnja stanica, onog što bi u rok muzici trebao da predstavlja iskonski bunt, sirovo negiranje svih zaostalih tradicija što su dospeli sve do kraja XX. veka. A istorijat rock muzike po nekim kritičarima počinje negde sa ružičasto-zelenom pločom Elvisa Prislija pa se završava sa albumom London Calling, gde se na omotu lomi gitara, odlična simbolika, i boje su ružičasto-zelene na omotu, kao feedback na ono prvo. Što kaže legendarni Sniffin glue (i Peđa Šmigeljski često), pank je umro kada su The Clash potpisali za CBS. Ali Clash je dobar primer. Na prvim albumima je osnova energija i „3 akorda”, pa posle prelaze na neki „experimentalniji izraz”, mešaju dub, reagge, world music, pop, čak i disko muziku, sve i svašta... i opet je logično. Oni sami kažu u jednom dokumentarcu, da ako su hteli nastaviti sa sviranjem pod istim imenom, onda su morali da experimentišu sa nekim „nepankerskim” stilovima, bez menjanja „stava”. Čak su napravili EP sa Allenom Ginsbergom i tako dalje, experimentisali ljudi, ali je priča ostala pank. Inače meni je i dan danas Sandinista jedan od interesantnijih albuma iz njihove diskografije, gde ima i studijskog mixa/remixa, audio experimenata i svega i svačega... naročito na dub pesmama. Njihove dub pesme su mi uvek bili favoriti.

Današnja produkcija je u svakom smislu postala reprodukcija već odsviranog. Pa kao i sve što se može prodati, pre ili kasnije dospe na police globalne pijace. I sve se bazira na Endi Vorholovoj teoriji „15 minutes of fame”. Pa u nekom od prvih brojeva Sniffin glue-a lepo piše kako treba uhvatiti tri rifa, pa eto ti pesme, i tvojih petnajstak minuta slave. A ako hoćeš naučiti i neki četvrti i peti..., to je već tvoj izbor. Inače Alternative TV je jedan od retkih što cenim jako. I sad se setih protopankera The Velvet Underground preko Vorhola. Njihov muzički svet tog obskurnog, umetničkog minimalizma je isto puno uticalo na razvoj panka (i na mene), pa Lou Reed posle izvesnog vremena izdaje Metal Machine Music, i opet smo prešli sa neke forme (što ima veze sa pankom) u bezformalni radikalni noise, u buku, u „experimentalniji izraz”, kao što Ti kažeš u svom pitanju.

Dobar je primer slučaj John Lydon-a. Kad su primetili na američkoj turneji, da onaj kratkotrajni bumm oko Pistolsa je postao „flogging a dead horse”, on lepo (i pre turneje, koliko znam...) oformi Public Image Limited, što već nije pank, a opet u principu cela priča oko PIL-a je više pank nego bilo koja evergreen pesma od Pistolsa. I tu treba pomenuti Malcom Mclaren-a i njegove veze sa neoavangardistima i Situacioništičkom Internacionalom. Ta priča iza kulisa se nosi dalje iz Pistolsa u PIL preko Lydon-a, i sve dobija „eksperimentalniji izraz”, a opet ne znam za interesantnije „pank albume” od ranih radova PIL-a. Ili je to već postpank ili poslepank, (opet taj post), ne znam. I ako je već postpank, dolazimo do Iana Curtisa, koji su iz te engleske pank priče, ali kad već poslušaš npr. Unknown Pleasures, već se eksperimentiše sa zvukom, ceo album ima neki „doomy atmosphere”, što kažu kritičari, pomoću nekih minimalnih efekata, vragolija studijskih, itd. itd. itd.

Duga i interesantna je to priča, mogao bih još navesti nekoliko primera, kad (neki segmenti) pank (ideologije) prelaze iz pank muzike u „eksperimentalniji izraz”. I sasvim je razumljivo.

Pa dobijaš experimentalniji punk izraz, što je meni uvek bilo interesantno – da Ti odgovorim više na pitanje.

A istovremeno, postoje i neki pank bendovi koje slušam sad, više nego pre, a više veze imaju sa onom pričom pre Visszajaro, npr. GBH, pa najomiljeni mi šveđani To What End?, koji više ne rade na žalost.... Nomeansno, i Mike Watt-ov Minuteman npr., to uvek... ali to već i nije ”hc

Tako da je sve to ovde, i biće tu oko mene uvek – i punk i experimentalizam.

A improvizacija mi je bliska kao ideja mogućnosti nekog najslobodnijeg samoizražavanja u muzici, da tako kažem. Volim da sviram, više nego da pričam. Ukratko.

... neke pesme od Sonic Youth sam svirao kao prve obrade kao tinejdžer, pa mi je ostao taj način sviranja blizak, sa puno nojza, kakofonije, disharmonije, taj poslepankrokerski-nadrealizam, ... i ta kosmička buka pank šamanizma što su VHK sastavljali na koncertima uživo, to je jedinstveno i nezaboravno, jedan od najoriginalnijih i najboljih bendova ikad - koji su najveći uticaj imali na mene...

Uglavnom, sledeća tri benda su osnova uticaja mene, kao „mladog svirača”: VHK, Sonic Youth i CAN - i sva tri imaju neke veze s pankom i sva tri imaju veze sa experimentalnom muzikom i avangardnim umetničkim tokovima u popularnoj muzici...

V: Kao gimnazijalac, prvo moje „veće” sviračko iskustvo je bio kad sam postao član (posle manjih tinejdžerskih garažnih bendova-pokušaja) temerinskog benda po imenu Zagor, gde smo svirali obrade interesantnih bendova „novoga vala”. S jedne strane, pesme legendarnih Albert Einstein Bizottság iz Mađarske, koji su bili aktivni osamdesetih. Gde treba znati da su postavu benda činili tadašnji avangardni likovni umetnici, koji dan danas rade, aktivni su kao likovni umetnici i neki od njih i sviraju, pa je tad cela ta priča bila trn u oku tadašnjeg režima komunističkog. Taj bend je svirao muziku nešto između jazz-a i nekog patafizičkog postpanka sa velikom dozom ironije, nadrealizma, besmislenosti i humora. Jedinstveni amalgam underground žanrova. Fenomenalan bend, i dan danas ih slušam. Taj avangardni nadrealizam s jedne strane, i s druge strane jugoslovenski novi talas što smo isto svirali (Koja i njegovi bendovi, Paket aranžman itd.), pa sve do Talking Heads, Gang of Four, Pere Übü itd. su bili „krivci” za formiranje mog ukusa, na svu sreću!

Posle godinu-dve u Zagoru sam se upozno sa Peđom i ostalima, i oformili te pank bendove za koje znaš. Fora je u tome, da su meni npr. Thurston Moore, Lee Ranaldo, Vágtázó Halottkémek, Dead Kennedys, Television, Patti Smith, Hüsker Dü, Can, Neu, Faust, Nick Cave, Tom Waits, Morphine, pa japanski Ground Zero, Tuxedomoon, Residents i slični bili favoriti od ranih dana. Još u ranim tinejdžerskim godinama sam imao tu sreću da ćale od jednog druga imao sve to na vinilima, pa smo mogli čuti uvek neku „novu muziku“ svaki dan, kao klinci. Retkost je to. I ovim putem se zahvaljujem na tome čika Šanjiki i Valtiki.

A ta hardcorepunk priča je bila odlična škola da razumem (još) neke stvari o funkcionalnosti današnjeg globalnog licemerja. Prvi bend koji smo oformili sa Peđom je bio neki alternativni punkrock, a posle, kada je Tutika počeo posećivati probe u Peđinoj Šupi, prešli smo u tu hardcore/trash verziju panka zajedno s njim na mikrofonu. Posle smo i ženski vokal ubacili, da bude interesantnije.

Sve u svemu, taj bend mi je važan zbog jedne stvari, uspeli smo uraditi čak i album neki, sa vokalima koji se inače i ne čuju se svugde baš sasvim na kom su jeziku odurlane, ali su tekstovi bili na srpskom i na mađarskom, što je i predstavljao neki jedinstveni momenat u mikro istoriji nekog istorijata vojvođanske pank priče. To je važno (za mene). Radili smo sve u stilu kako smo se tad osećali, fokusirajući, mimo žurki na probama, na suživot, dvojezičnost, multikulturalnost itd., što i leži negde iza tog albuma. I nismo imali veze sa nikakvim nevladinim organizacijama, što barataju danas sa „dobijenim evropskim parama“, na projekte baziranim na tim idejama multikulturalnosti i suživota. Punk je blia naša organizacija i institucija i sve ostalo...

Naravno, kad se sve to spakuje u neki garažni trash-punk-crust buke i sirovosti, cela priča uzima neki drugi tok, ali poruka ta neka, što smo je imali, mislim da je važnija od forme. I eto i dan danas je aktuelna. U Temerinu s vremena na vreme dogodi neki incident, i političari se fenomenalno trude da sve to lepo prepakuju za sebe... tako da je prilično aktuelna priča, i ostaće aktuelna, na žalost. I dolazimo do suštinu panka. Mislim da smo mi to lepo odradili. Odreagovali smo na naš način, na nekim našim alternativnim kanalima na bedno stanje svesti ljudi u okolini. I ne interesuje me da li je to nekog dotaklo, važno da smo mi to odradili za sebe, za drugove i šačicu onih koji su posećivali naše koncerte. Kad je bend prestao sa radom, tu priču na neku ruku nastavljaju i Tuti sa bendom FEK i Alija i Peđa u Više od milimetra.

Sve sam to naveo, da se vidi, da muzički i pre sam radio neke drugačije stvari i eto, posle, isto nastavljam sa nekim drugim stvarima od onih. Stim da mislim, da svaki mlad čovek koji može sebi da priušti neki jeftini kineski instrument ili bilo šta što dreči, daje buku, treba ga/je podržati. Puno toga se tu nauči, što drugde retko.

Znači smisao, ideje što stoje iza tih stvari što smo radili, je imao uticaj na mene, i čuje se, čuće se to i u Visszajáró i u drugim stvarima što radim.

A za eksperimentalnost, minimalizam, avangardu sam se počeo interesovati više, od kada sam počeo bunariti u vezi fakulteta (za književnost) knjige, tekstove koje imaju neku interdisciplinarnu vezu između književnosti i muzike, pa sam saznao polako, naravno, preko tog neoavangardnog talasa sedamdesetih iz Slovenije, Novog Sada (Ladik Katalin, Szombathy, Tišma, Despotov i drugari), za sav taj svet (neo)avangardnih izama i priča 20. veka, a neku sličnu muzičku podlogu sam već imao, tako da je već negde i logično trenutno stanje u kojoj sam. I taj „mužički razvoj“ je u toku i dan danas...

V: Ako neko iz srca radi ono što radi, to se čuje i vidi. I to bi trebalo ispoštovati. Nevezano za formu. I naravno da ne znači odricanje starih vrednosti, naprotiv. Ne znam, u jednu ruku, mislim da je to priča za malu decu i ima puno veze sa zavidnošću, filozofijom palanke, i naročito sa manjkom dotoka informacija, što je smrtni greh, onaj prvi, a bogami i ovaj zadnji postaje isto to. S druge strane, žalosna je ta činjenica ograničenosti duha, što nas okružuje i globalna je pojava. A sad već, sa mojim trojkom u decenijama iza mojih leđa, i ne interesuje me već tema u smislu ko šta sluša, individualna je to stvar. Ko šta radi i kako to uspeva (u muzičkom smislu) je važnije. Neki muzički kritičar je jednom rekao, da 80% bendova bi trebali da stanu na nekom njihovom vrhuncu i da počnu da rade nešto skroz drugačije, inače postaju ono što nisu nikad planirali da će postati. Ima nečeg i u tome. Zavisi to od puno stvari. Ima muzičara koji istovremeno rade u više bendova, skroz drugačijeg profila, muzičkog pravca i nema u tome ničeg lošeg, naprotiv.

Setih se primera, kada iz jednog pank benda pojedinci prelaze u aktivno sviranje neke duhovne muzike bazirane na orijentalnim filozofijama i verovanju. I kakvih ja problema treba da imam od toga? I pljuvalo se na ovaj primer isto, što mi je bilo i prosto smešno. Ljudi imaju svoje živote, menjaju se i ako rade ono u što veruju i vole to što rade, onda je to najvažnije - i ako je njima lepo, meni je još lepše. Stvar je prilično jednostavan.

Najvažnije, pljuvati na nešto je najlakše, pljuvati zna i beba od nedelju dana. To je greh u nas. Treba zaviriti iza stvari, ideja, i razumeti kontekst, pa na kraju razumeti drugog čoveka, koji je uvek, i biće, drugačiji nego ti - to bi trebalo da bude zadatak. Vasionski.

Na kraju krajeva, treba biti otvoren, menjati se na bolje, to je i cilj ka čemu bi trebalo stremiti. A danas se i ideja dobrog već prepakovana. Naročito ako se ideja okameni, i prelazi u ideologiju. Pa ideologija predstavlja sebe kao najbolju na svetu, i ne zna (pljuje/uništava) druge ideje/ljude.

I setim se sad, šta si me pitao... to je neko muzičko pitanje na kraju krajeva, a ja sam polako prešao na neku moralnu stranu cele stvari. Vidiš, odgovor daje sam tekst po sebi: pank je (i) to..:).

Važno je držati se sebe. Šta drugo da kažem.

V: Ne znam koga bih sve sad trebao napomenuti... evo nekoliko linkova: www.myspace.com/ahadnoisemusic, www.myspace.com/s8csoport, www.myspace.com/improv_hu, http://www.myspace.com/duoblankdisc (...)

I nešto sasvim drugo, kad smo kod linkova, a i informacija je „taze“: u pripremi je sajt Peđine Šupe, svratite OBAVEZNO: http://supaizdplejs.eu5.org

V: Sve se može naći ovde: http://visszajaro.webs.com

Vissza – znači natrag/nazad, jár – je hodati/ići. Znači prvenstveno: Onaj/a- koji/a-se-vraća. Pored toga, visszajáró znači i kusur, vraćen novac. A visszajáró halott, je vraćajući mrtvac, duh, što je jedan interesantan detalj, lik iz foklora ovih regiona Panonske nizije. Veruje se, odnosono verovalo se, da duša čoveka koji je umro, a ostavio je neke nedovršene poslove na ovom svetu, vraća se u formi duše, duha.

Visszajáró po nekom širem kontekstu, je bilo šta što se vraća, vratiti se u neko prvobitno stanje, pa sve do Zlatnoga doba po filozofiji Bele Hamvaša. A tu je i ouroboros, glavni mitski junak i simbol trenutnog stanja haosa u svetu, zmija koja se „vraća“ u sebe (vidi logo benda CRASS npr.), i Ničeova filozofija svega onog što se već jednom dogodilo u istoriji, vraća se u nekom sličnom stanju, koji on preuzima, između ostalih, preko Šopenhauera, iz Orijantalnih mudrosti, i stižemo do priče o Ničemu u Zenu, pa sve do kraja i početka Cele Priče: Tao. I otprilike to je to.

Hvala i ćao!