Jako mi je teško pisati o ovom albumu jer ga je zapravo jako teško slušati. Naravno, nije Damir tako loš muzičar ni pesnik. Naprotiv. Toliko je dobar. Tako minimalan, a tako snažan. Tako surov, i tako istinit. Tako težak, i tako gorak. Mučnina je ono što ostaje u stomaku nakon slušanja njegovih stihova. Ali tako i treba. Treba kada se u svakoj rečenici identifikujemo. Postavlja se pitanje zašto bi slušali ovako težak album? Zato što su ovaj a i prethodna dva Damirova albuma slika ovih naših nesretnih zemalja pa i nas samih u zadnjih nekoliko decenija. I ako izrdžimo dovoljno dugo i budemo gledali/slušali (u) sebe možda čemo moći konačno da shvatimo kakvi smo to ljudi. A prepoznavanje i priznavanje problema je pola rešenja. Disk je izdao Moonlee Records pa trk na moonleerecords.com.
PP