-->
Oto Oltvanji je rođen 1971. godine u Novom Sadu, ali je, kako sam kaže, tamo išao samo da se rodi. Odrastao u Subotici, danas živi i radi u Beogradu. Piše za novine, bavi se prevođenjem i pisanjem i zastrašivanjem publike, s obzirom da mu je horor najomiljeniji žanr. Da li je takav i u prirodi, zaključite sami.

Tamara Lujak



HC: Kako to da ti je slučajan susret sa stripom zauvek promenio život?

OO: Taj događaj mi je prilično živo urezan u sećanje. Bila je 1975. ili 1976., nedelja predveče, uobičajena tempirana poseta baki, nema šanse da donese bilo kakavo uzbuđenje – osim možda film sa Džonom Vejnom, ili naučnofantastičnu seriju u Nedeljnom popodnevu. Ovaj put, međutim, nije bilo tako. Pronašao sam zaprljanu, nekompletnu svesku Zagora u bašti ispred zgrade, a čak mi nije bilo ni usput; ne znam kako sam uopšte zalutao na tu stranu. Izborio sam se sa majkom da zadržim strip – čak mi je obećala novi samo ako se rešim ovog, "polovnog", ali ja sam, naravno, želeo baš taj. Zato što je svesci nedostajalo poslednjih nekoliko stranica, pomislio sam da glavni junak gine na kraju, i smatrao to prilično radikalnim konceptom [smeh].
Bio sam potpuno omađijan novim medijem koji mi je odgovarao u svakom pogledu: mogao sam da iščitavam priču koliko sam hteo (bez video-rekordera, film se gledao samo jednom, na tadašnjoj televiziji bez reprizâ, ili eventualno dvaput u bioskopu, ako je baš zavredeo). Mogao sam to da radim na miru, sâm sa sobom, i da ga posle čuvam – kolekcionarska strast u povoju. A već sam crtao pre nego što sam otkrio strip, tako da mi je on poslužio kao savršen model za dalje usavršavanje.
Možda najvažnije od svega, strip je prevashodno narativna forma, a priče su te koje su me oduvek zanimale; bilo kakve priče. Ubrzo sam počeo da kupujem sve strip časopise koji su mogli da se pronađu u kioscima – italijanske pionirske, Denis, Politikin zabavnik, Eks Almanah. Kasnije sam avanzovao na Strip Art i počeo da se zanimam za domaći strip, preko izdanja kao što su Yu Strip i, kasnije, Patak. Ponekad se pitam šta bi se desilo sa mnom da nisam nabasao na tu bačenu svesku.
Iako sam dobar deo svog detinjstva posvetio stripu – paralelno s pisanjem – danas nisam direktno uključen u stvaranje u tom mediju. Problem je možda u tome što sam preveliki, kako Englezi kažu, control freak. Iako svi tvrde da je u tom smislu strip najmanje zlo (radiš samo sa još jednim čovekom) i da alhemijski proces kolaboracije donosi veliko zadovoljstvo – imao sam neka skromna iskustva na tom planu – volim da zadržim potpunu kontrolu nad stvaranjem dela.
I dalje čitam mnogo stripova i razmišljam na stripovski način. U stripu se danas dešava mnogo toga što može pozitivno da se odrazi na neke ustajale tendencije u prozi. Jedno je sigurno: ako u mom pripovedanju od samih početaka postoji snažan vizuelni pečat, onda on mnogo više potiče iz stripa nego iz filma.
HC: Kada si počeo da objavljuješ priče?

OO: Okušao sam se sa kratkim pričama rano, još sredinom osamdesetih. Imam iza sebe jedno pojavljivanje u legendarnoj rubrici NIJE ZA u hrvatskom naučnofantastičnom časopisu Sirius, a odbijena mi je i kratka priča u "Dnevniku" (koji i nije imao odgovarajući prostor za objavljivanje kratke forme). Posle toga sam objavio dve, ako se ne varam, u glasilu subotičkog Društva ljubitelja naučne fantastike "Meteor", koje je bilo više fanzinskog tipa.
Kratkoj prozi sam se posvetio tek kada sam počeo da živim u Beogradu, početkom devedesetih, i tada nastupa dug period vezan za beogradsko Društvo ljubitelja fantastike "Lazar Komarčić" i konkurs Znaka sagite. Što je čudno, budući da sam u taj klub došao u funkciji crtača, sa svojim starim crtežima, misleći da ću im tako biti od veće koristi. Ispostavilo se da sam "starosedeoce" više zanimao kao pisac [smeh], iako u tom trenutku niko od njih nije ni pretpostavljao da sam se već okušao u pisanju.
Sećam se da sam, vraćajući se sa jednog decembarskog sastanka kluba u Domu omladine, u trolejbusu smislio kompletan zaplet svoje prve buduće priče u zvaničnom mejnstrim izdanju – bio je to "Umirući leptir", objavljen u časopisu Znak sagite broj dva, i na tu priču ostajem ponosan do današnjeg dana, što je za mene retkost kada su u pitanju stariji radovi.
HC: Kojim se temama najradije baviš?

OO: Kada prema hororu nastupaju sa predrasudama, ljudi najčešće nisu svesni da je jedna od najvećih prednosti horora baš širina tema koju vam pruža. Nekoliko godina starija devojka, sa kojom sam kao dečak proveo par letovanja početkom osamdesetih, halapljivo je gutala ljubavne vikend romane koje ja nisam želeo ni da pipnem, ali me je zanimalo da ih prokomentariše posle čitanja. Jednom prilikom mi je rekla: "Ovaj je bio dobar. Drugačiji. Imao je krimi zaplet." Ja sam joj na to rekao: "Što onda ne čitaš krimiće?" U krimićima često postoji ljubavni zaplet, a u ljubićima nikad kriminalistički (a kad se potkrade, smatra se dobrodošlim osveženjem). Nisam razumeo što bi neko želeo da čita oblast koja isključuje sve ostale.
Horor u sebi obuhvata sve druge žanrove, čak više od krimića ili naučne fantastike, možda zbog te svoje prirode da funkcioniše i kao žanr, ali i kao emocija, nijansni sastojak u drugim knjigama, čak i u literaturi glavnog toka. I onda, kada imate jedno takvo, veliko platno, možete da se bavite bilo čime. U ranoj fazi, moje kratke priče često bi govorile o fatalnim ljubavima, u startu osuđenim na propast, ali su u međuvremenu teme u mojim delima postale unekoliko šarolikije. Bar se nadam.
U principu, volim da se radnja odvija relativno brzo, bez mnogo odugovlačenja ili tapkanja u mestu koja nikuda ne vode. Volim bogatstvo snažnih emocija, da nije lako predvideti kuda nas pisac vodi, da nas na tom putu ponekad iznenadi (ne mora to biti nikakav mehanički obrt od 180 stepeni, samo da nas prodrma iz učmalosti, naročito iz čitanja pod autopilotom).
Takođe, vrlo mi je važno da na kraju pročitanog dela ne dođe do trenutka "puj-pike ne važi" i da se se sve vrati u tačku iz koje je i krenulo. Promena kroz koju smo prošli sa junacima mora da bude evidentna, inače je sve bilo uzalud. U suštini, svaka tema je dovoljno dobra.
HC: Kada si napisao prvi roman?

OO: Iako sam do tog trenutka napisao najmanje tri kratka romana, prvu ruku svog prvog pravog romana počeo sam da pišem u osmom razredu osnovne škole. Ispisao sam ga rukom, grafitnom patenticom, u velikoj svesci na kvadratiće, čije sam stranice podelio u dva stupca, po uzoru na finalni prelom tadašnjih roto-romana. Dok sam se spremao da prekucam kompletan roman na pisaćoj mašini marke UNION, koju sam dobio na poklon od roditelja kada sam imao osam godina (i koja me je verno služila sve do 1992. kada sam je zamenio dva-osam-šesticom), otac mi je predložio da ga dam profesionalnoj daktilografkinji na prekucavanje da bih uštedeo na vremenu. Iako sam se ispočetka protivio, jer mi je čitava ideja delovala krajnje protivprirodno – kako ja sada da dam svoje delo nekom strancu na uvid? – na kraju sam popustio. Kada sam dobio prekucan rukopis, nisam bio zadovoljan njegovim izgledom (ni formalno, ni sadržinski), te sam ga ponovo prekucao, sâm, usput praveći krupne izmene u tekstu. Tako sam slučajno i instiktivno naučio šta je to druga (i treća) ruka, kako se rade ispravke na tekstu pre nego što se on ponudi izdavaču.
A izdavaču sam rukopis ponudio na leto posle završenog prvog razreda srednje škole, sa upravo napunjenih šesnaest godina. Spakovao sam se jedan dan i, sa debelom fasciklom pod miškom, zaputio u Novi Sad. Edicija X-100, na koju sam bacio oko, u to vreme nije bila smeštena u velikoj Dnevnikovoj zgradi na Buleveru, već na Radničkom univerzitetu u samom centru (u zgradi koja je poslednjih Miloševićevih godina gorela pod sumnjivim okolnostima). Isporučio sam roman urednici i posle toga osetio veliko olakšanje: obavio sam svoje, sada više ništa nije na meni. Da budem sasvim iskren, pomalo sam i zaboravio na to, verovatno ne verujući da će od svega ispasti nešto.
Vrativši se sa poslednjeg letovanja na koje sam išao sa roditeljima, nepunih mesec dana kasnije, sećam se da sam još s vrata čuo zvonjavu telefona i utrčao da se javim. Ispostavilo se da me je urednica zvala svih deset dana koliko sam bio odsutan da mi saopšti da se recenzentu roman dopao i da je prihvaćen za objavljivanje. Tako sam i zvanično oborio rekord najmlađeg pisca iz njihove ergele, koji je do tada držao jedan osamnaestogodišnjak. Potpisao sam ugovor, uplaćen mi je honorar na žiro-račun (koji sam otvorio specijalno za tu priliku i morao da prikažem pomenuti ugovor da bi se to uopšte desilo), a roman je objavljen... čitave dve godine kasnije.



Ni dan-danas mi nije jasno šta se stvarno desilo. Recenzent je čak predložio urednici da mi ponude da radim serijal sa glavnim junakom (mešavina Džejmsa Bonda, Sveca i Indijane Džonsa).
U međuvremenu, naslov se čak dvaput pojavio u novogodišnjem Dnevniku na zvaničnom spisku izdanja planiranih za narednu godinu – i ništa. Već sam potpuno izgubio svaku nadu da će se roman ikada pojaviti kada mi je prijatelj javio da ga je video u trafici. U međuvremenu sam, istraumiran čekanjem, pisao vrlo retko, možda svega dve-tri ranije pomenute naučnofantastične priče.
HC: Kažeš da inspiraciju crpiš iz detinjstva. Šta te još inspiriše?

OO: Popularna kultura. Muzika. Dolazim iz svojevrsnog pankersko-alternativnog bekgraunda, a to mora da ostavi trag, ne samo na rad, već donekle i na životne stavove. Zatim, sitne i krupne bizarnosti života u zemlji Srbiji; tu nikada neće ponestati inspiracije. Istina, ne prenosim ih dokumentaristički, jedan kroz jedan, ali znaju da posluže kao korisna inspiracija da se priči da autentičan, egoztičan kolorit. I oduvek su me zanimali međuljudski odnosi. Ljudi su spremni da prirede jedni drugima svakakve lepe, ali i neverovatno ružne stvari.
HC: Možeš li nešto više da nam kažeš o radu za Tik-Tak na serijalu „Agencija za čudovišta”?

OO: U dečiji list Tik-Tak dospeo sam kada je redakcija poželela da osveži ustaljene rubrike nečim novim i uzbudljivim. Budući da sam poticao iz SF/horor okruženja, delovalo je logično da se okušam na tom polju, naročito jer oba žanra imaju veliku tradiciju u dečijoj i omladinskoj literaturi. Predstavljanje horor ikona školskoj deci na prvi pogled zvuči kao nešto krajnje perverzno, ali to nije tako neuobičajena pojava: setimo se samo Abota i Kostela, Munsters, Porodice Adams (da ne pominjem Skubidua).
Serijal je govorio o bratu i sestri koji rade tajno kao svojevrsni detektivi za natprirodno, usput pomažući mitskim i jezovitim bićima sa njihovim problemima. Sve je u mnogome zavisilo od saradnje sa crtačem, a ja sam u tu priču ušao sa ilustratorom i animatorom Ivanom Pejkićem, sa kojim sam se odlično razumeo. Iako smo krenuli klasično, suva prozna priča plus konzervativna ilustracija, brzo smo u naraciju počeli da uvodimo neobične formalne elemente (delom i zato što se to od nas očekivalo). Tako je priča o duhovima ispričana u formi pozorišne drame (ali i uz pomoć niza kvazi-fotografija), o nevidljivom čoveku kroz nekolorisani strip (ima veze s radnjom), o lovu na Nesi u obliku brodskog dnevnika, i tako dalje. A bilo je i suludih eksperimenata, kao što je, na primer, "Kako uhvatiti zelenog patuljka u 44 rečenice" (naslov sve govori).
Serijal "Agencija za čudovišta" izlazio je jednu "sezonu", od novembra 1995. do maja 1996, u jedanaest nastavaka, pod surovim rokovima i ograničenjima obima teksta, što me je prvi put naučilo disciplini i preko potrebnoj narativnoj kompresiji. Saradnja na kraju nije obnovljena u drugoj sezoni, jer urednici nisu bili zadovoljni povratnom reakcijom, koje zapravo nije ni bilo: ni deca, ni odrasli nisu znali kako da se postave prema onom što smo im ponudili. Moglo bi da se nazove čistim neuspehom, ali i danas mi je žao što nismo dobili još jednu priliku – mislim da smo Ivan i ja tek mogli da se razigramo i pokažemo šta umemo.
HC: Pišeš priše, pišeš za filmski časopis Neon, baviš se prevođenjem… Kako sve to postižeš?

OO: Ne znam ni sâm. Rokovi te primoravaju da završavaš ono na čemu radiš, čak i ako u datom trenutku nisi zadovoljan rezultatom, inače je slaba vajda od truda i velikog posla. Posle određenog vremena, naučiš da dobijeni prostor i vreme iskoristiš na najbolji mogući način.
Zbog činjenice da je u izdavaštvu vreme objavljivanja relativan pojam, dešava se da se stari radovi pojave u isto vreme kada i neki noviji, i onda neretko izgleda kao da si mnogo produktivniji nego što zapravo jesi, ili da si konstantno zauzet. Lično mislim da bih mogao više (a svakako i bolje); vidim to po ljudima koji su mnogo produktivniji od mene. A opet, multitasking je i praktična stvar, savršeni lek protiv dosade – kada se zasitite jedne, samo se prebacite na drugu aktivnost.
Voleo bih da se bavim još nečim što bi se bitnije razlikovalo od mojih uobičajenih delatnosti. Nešto što bi mi, kroz rad, poslužilo kao odmor od standardnih preokupacija.
HC: Roman Crne cipele je izašao 2005. godine (Samizdat B92) i naišao na odličan prijem kako kod publike, tako i kod kritike. Možeš li da nam kažeš nešto više o tome kako je roman nastao ?

OO: Ponovo strip [smeh].
Bilo je to sredinom devedesetih, kada sam godinu dana pauzirao od studija u Beogradu i proveo ih uglavnom u rodnoj Subotici. Nadam se da sa ovim neću nikoga da uvredim, naročito zato što se i sâm delom još uvek smatram Subotičaninom, ali to je grad idealan za žurevanje dok god ne boravite stalno u njemu. Svi gosti koje sam tokom godina dovodio na kraći period, produženi vikend i slično, stekli su utisak neverovatne živosti i uzbuđenja, ali to su samo kulise koje volimo da postavimo pred goste; ako ostaju duže od tri-četiri dana, već počinje da nas hvata panika jer nismo sigurno koliko dugo ćemo moći da odražavamo tu iluziju. E, to je bila godina kada sam čak i sâm to shvatio. Nije mogu će (a ni zdravo) sve vreme se provoditi [smeh] . Ispunjeni iznenadnim radnim elanom, drugari i ja smo odlučili da se ubijemo od hiperprodukcije stripova.
Budući da sam već tada pisao – a bio najslabiji crtač od svih, koji je uz to još crtanje zapostavio – odmah smo se dogovorili da ću ja da im pišem scenarije, i to tako da tekst savršeno odgovara stilovima svakog od njih (koji su se poprilično razlikovali). Brzo sam napisao scenario pod imenom Crne cipele (zapravo, originalno, Black Shoes) za drugara koji je u to vreme bio pod uticajem Frenka Milera i Munjoza (Joe's Bar). Bilo mi je logično da to bude priča u stilu stripa Sin City, o nežnom grubijanu, u tadašnjoj Srbiji, sa svim mračnim političkim i kriminalnim elementima o kojima smo čitali samo u novinama, ali ne i u delima popularne kulture, i zbog kojih njegova opsesija klasičnim viteškim junakom deluje zastarelo i smešno. Na sve to sam još dodao dikovske elemente koji u potpunosti menjaju naš odnos prema priči (mnogo pre Matriksa, Šestog čula, Borilačkog kluba i sličnih). Drugar je uradio fantastične skice za sve važnije likove, nekoliko ključnih scena i prve dve table, ali su ga obaveze sprečile da nastavi rad na stripu (i on je jedini iz te plejade, nažalost, koji nije završen).
Scenario sam pronašao osam godina kasnije praveći veliko spremanje na kompjuteru i, dok sam ga čitao, imao sam onaj cesto prepričavani osećaj među piscima – da ga je pisao neko drugi. Međutim, priča mi se još uvek dopadala, bila je možda još aktuelnija, a imao sam jasnu viziju kako da je pretočim u proznu formu – prvo kao novelu koja je postigla zavidan uspeh na konkursu Znaka sagite, a posle i kao kratki roman. Namerno sam u romanu ostavio period koje je u trenutku pisanja scenarija bio savremen i tako dobio neku vrstu dobrodošle istorijske distance od nekih mračnih vremena naše skorije istorije.
Posebno je zanimljivo da se roman Crne cipele pojavio iste odine kada i film Roberta Rodrigeza Sin City, po istoimenom stripu Frenka Milera, koji je na posredan način inspirisao prvu verziju ove priče.
HC : Pripremaš li nam neko iznenađenje, novi roman, na primer?

OO : Trenutno radim na novom romanu, ali bojim se da je još daleko od objavljivanja. Komplikovan za pisanje, jednostavan za čitanje (nadam se), što je kombinacija zbog koje sporo napredujem. Već sada sa sigurnošću mogu da tvrdim da će biti primetno obimniji od prethodnog, da će biti sli čna mešavina krimića, horora i naše savremene svakodnevice propuštene kroz iskrivljeno ogledalo, ali u bitno drugačijem odnosu pomenutih sastojaka.
HC : Kada bi te oni koji, u pisanju, tek stasavaju, šta bi im savetvao ?

OO : Kao prvo, moraju mnogo da čitaju, a zatim i da pišu, i to što češće – idealno bi bilo svaki dan, makar i rečenicu-dve, ali to je i u najidealnijim uslovima teško postići. Nažalost, jedino se na taj način stiče neophodna kondicija, širi vokabular, otvaraju čakre za piščevu percepciju [smeh]. Prastari spisateljski savet glasi : dnevno dva sata čitanja, jedan sat pisanja.
Takođe, valja izvežbati mozak da prima spoljne uticaje i pretače ih u ideje; kada se taj mehanizam jednom razradi, on je u stalnom pogonu; pravim piscima um je otvoren ka spoljnom svetu u svakom trenutku, čak i dok procesor prede negde u pozadini, po inerciji.
I neka se skoncentrišu na priču, makar ih i ne zanimala suva naracija kakvom se ja bavim, ili senzbilitetom ne naginjali klasičnom pripovedanju; uvek će biti vremena da se izgradi stil, pronađe glas, ili raspline i počne sa "filozofiranjem" [smeh] .
Danas, više nego ikada pre, publika (kolika god bila) mora da se zasluži